SVE je promisao Božja. Do 21. godine, o veri nisam znao gotovo ništa, osim da su moji Slovaci evangelisti. A onda sam, na drugoj godini studija, sreo Dušana Slankamenca, koji će mi, docnije, postati više od prijatelja i brata i koji je, kad već govorimo o promisli, rođen istog dana i iste godine kada i ja. Iako ni sam nije bio iz religiozne porodice i mada to vremenije bilo nimalo naklonjeno veri, on je, sam, već tada ponirao u raskošne dubine pravoslavlja. Onda smo krenuli zajedno.

Ovako, u lekovitom miru manastira Kovilj, govori monah Ermolaj. Do 2006, kada je primio monaški postrig, zvao se Vladimir Turčan. Uz to ime išla je i titula doktora medicine, stečena na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu.

- To početno zaranjanje u beekrajni prostor pravoslavlja je kulminiralo 1984, tokom turističkog putovanja u SSSR. Za razliku od drugih kolega, Dušan i ja smo, na užas vodiča, obilazili raskošne moskovske crkve. U novembru te godine krstio sam se u pravoslavnom hramu u Zrenjaninu.

Vladimiru je, razume se, kum bio Slankamenac, danas inače ugledni gastroenterolog u gradu na Begeju. Ipak, roditeljima Zdenki i Janu nije odmah rekao kakav obrt u svom životu je napravio.

- Saznali su to mnogo godina kasnije i dugo im je trebalo da se s tim i pomire. Kao i većina, i oni su Slovake izjednačavali sa evangelistima, Srbe sa pravoslavcima... Kasnije su shvatili da ja time što sam postao pravoslavac nisam prestao da budem Slovak.

Zov monaškog života mu se, nastavlja, javio još tokom studija. O tome je, uz ostale, razgovarao i sa svetogorskim monahom Makarijem, s kojim se sprijateljio tokom potonjih odlazaka u Grčku, ali mu je on savetovao da, pre toga, ipak, završi studije. To je i uradio.

- U međuvremenu sam završio i specijalističke studije i životne okolnosti su me odvele u Grčku, tačnije u Atinu. Tu sam, kao oftalmolog, devet godina radio u jednoj uglednoj očnoj klinici.

Monaški zov ga, međutim, nije napuštao, pa se s početka ovog veka vratio u Srbiju, a pre nego što je 2006. primio postrig, u Kovilju je četiri godine bio iskušenik. Svoju stručnu literaturu podelio je kolegama, verujući da je lekarska karijera definitivno iza njega, ali...

- Sve je, pa i to, bila promisao Božja. Iguman našeg manastira, vladika Porfirije, tada je pisao doktorsku disertaciju u Atini, a ja sam često, što zbog znanja jezika, što zbog poznavanja grada, tamo išao s njim. Jednom mi je, više uzgred, rekao da se raspitam koliko bi koštala polovna oftalmološka ordinacija. Otišao sam do mog bivšeg kolege, dobrotvora i velikog prijatelja dr Tomasa Kicosa. "Za tebe ništa", rekao mi je, "imamo dve u podrumu, biraj koju hoćeš".

Štaviše, Kicos je, o svom trošku, opremu dovezao u najstariji manastir srpskog dela Panonije, koji datira još iz 13. veka, pa se monah Ermolaj, ipak, vratio svojoj osnovnoj struci. On ne leči samo tridesetak monaha manastirsko bratstvo, već i meštane Kovilja, Šajkaša, Mošorina, Vilova, Čuruga, Titela, Kaća, Budisave... Tu, podjednako, leče i svoj vid i svoje duše.


MONAŠKO IME

MONAŠKO ime sagovorniku "Novosti" dao je vladika Porfirije, po svetom sveštenomučeniku Ermolaju. On, istina, nije bio lekar, ali je bio duhovni otac Svetog Pantelejmona, koji to jeste bio. Otuda i duhovna veza sa koviljskim monahom koji je poneo njegovo ime.