Sindikati u Srbiji obeležavaju 110 godina postojanja

Sindikalno organizovanje u Srbiji imalo je uspone i padove, menjalo ime i organizacione oblike, ali dve osnovne niti provlače se kroz 110 godina njegove istorije: sindikat je vodio borbu za ostvarenje radničkih prava i predstavljao snagu koja je označavana kao radnički pokret.

Demonstracije iz 1876. godine u Kragujevcu, poznate kao Crveni barjak, u kojima su učestvovali i radnici „Topolivnice“, uzimaju se kao početak borbe radničke klase u Srbiji.

- Sindikalna organizacija uvek je bila, manje ili više, sastavni deo političkog okvira vremena u kome je delovala. Tako je kroz istoriju, pored borbe za ekonomska i socijalna prava, često bila direktno uključena u političke borbe i obračune - kaže istoričar Momčilo Pavlović.

- Eksploatacije je uvek bilo i biće je, a sindikat je bio i ostao, uz sve političke uticaje i promene, zaštitnik i potpora radniku.

Prva radnička društva nastajala su u Srbiji s razvojem privrede i zanatstva. Njihovim objedinjavanjem nastao je Glavni radnički savez, dominantna sindikalna grupacija sve do 1918. i institucija koja predstavlja početak stvaranja i rada modernih sindikata u Srbiji. Savez je radio u sklopu Srpske socijaldemokratske stranke. Ona je inspirisala i vodila sve akcije sindikata koji joj je služio za ostvarenje političkih ciljeva.

Uprkos mnogim pokušajima, sindikalni pokret u Jugoslaviji nije postigao željeno jedinstvo. Pluralizam sindikalnih organizacija, često međusobno zavađenih, slabio je i sindikalni pokret u ostvarivanju svojih akcija. Do jedinstva je došlo tek u posleratnoj socijalističkoj Jugoslaviji i Srbiji, kad je postojao samo jedan sindikat i jedna partija, da bi se devedesetih godina vratio politički i sindikalni pluralizam.

- Danas su sindikati oklevetani - kaže istoričar Predrag Marković. - Njihov značaj se stalno umanjuje. Njihove akcije se potcenjuju. U socijalizmu su im se podsmevali zato što su se bavili organizovanjem nabavki, drugarskih večeri i letovanja. U postsocijalizmu im se zamera što nisu isposlovali bolje uslove za radnike. Ni jedno ni drugo nije tačno. Zamislimo istoriju bez delovanja sindikata. Zamislimo kako bi izgledao život radnika u socijalizmu da nije bilo sindikalnog organizovanja, obrazovnih kurseva, kulturnog života, a pogotovo sindikalne brige o standardu. Ko danas ne bi išao u sindikalna letovališta po najlepšim mestima Jadrana?

Jaki, organizovani i dinamični sindikati danas su potrebniji nego ikada.

- Svedoci smo surove eksploatacije, rada na crno, divljeg i primitivnog kapitalizma - kaže Pavlović. - Svaki rad na određeno, duži od šest meseci, treba prevesti na - neodređeno. Definisati minimalnu a realnu cenu rada. Pooštriti sankcije. Vratiti se na iskustva zaštitnog radničkog zakonodavstva, a da sindikati služe kao svestrana zaštita i potpora svih radnika. Ali i radnici moraju da se organizuju u ozbiljne i dinamične sindikate.

Ima li sindikat budućnost?

- Mi ne znamo šta je budućnost sindikata - kaže Marković.

- Tamni oblaci su se nadvili nad radničkim organizovanjem, baš kao i nad celokupnim životom i radom svih na svetu koji žive od svojih ruku i svoje pameti. Krupni kapital širom sveta teži da umanji radna prava, da iscedi što više može od radnih ljudi. Već decenijama se čini da se svet rada povlači pred svetom kapitala. Ishod ove borbe neizvestan je. Ali šta god da bude, jedno je jasno. Sindikati su u toj borbi bili na strani poniženih i uvređenih, na strani ljudi koji žive od svog rada, a ne od špekulacija i otimanja, na strani društvene pravde.