TEK posle 25 dana javnog protesta građana u Kovačici, koji su blokirali centar grada, jer ne žele, kako kažu, „fabriku otrova“ u svojoj opštini, nazire se rešenje problema izgradnje fabrike za preradu opasnog otpada. Protestanti su sve uvereniji da će Pokrajinski sekretarijat za graditeljstvo urbanizam i zaštitu životne povući dozvolu datu investitoru. Istovremeno, pobune protiv prljave tehnologije, deponije opasnih otpada i fabrika za reciklažu opasnih materijala javljaju se i u Šapcu, Ćićevcu, Ćupriji, Knjaževcu, selima Zajača i Krnjevo, u Trsteniku i na Zlatiboru, gde je predviđeno otvaranje pogona za preradu rude nikla.

- U Srbiji postoji više od milion tona istorijskog otpada, nastalog radom fabrika u prošlosti, a svake godine stvara se do 200.000 tona novog opasnog otpada, koji se nekontrolisano odlaže. Ukoliko se nešto od tog otpada uskoro ne zbrine na propisan način, može doći do ozbiljnih akcidenata s nesagledivim posledicama. Uz to vlasnik fabrike „Junirisk“, za preradu opasnog otpada, planira da uvozi opasan otpad iz sveta, da ga transportuje kroz Srbiju do Kovačice i da tako truje naše njive i naše živote - tvrdi Jan Pal, vođa ekološke pobune u Kovačici.

Iako u država tvrdi da je u Srbiji zabranjen uvoz i primena tehnologija koje negativno utiču na zdravlje ljudi i zaštitu životne sredine, građani misle da se to ne poštuje. Uznemireni Zlatiborci, Užičani, Trsteničani, žitelji Kovačice i Inđije tvrde da Srbija uvozi prljavu tehnologiju, a i da će, na primer, proizvodnja nikla direktno ugroziti 15.000 meštana u najgušćem delu trsteničke opštine.

DRŽAVNA TAJNA U Srbiji ne postoji karta opasnih mesta sa privremeno uskladištenim otpadom, jer se, kako nam je rečeno u Agenciji za zaštitu životne sredine, lokacije deponija sa opasnim materijalima stalno menjaju. Neke deponije imaju status državne tajne. Napušteni rudnik uranijuma Kalna, koji je čuvao nuklearni otpad, vođen je pod šifrovanim nazivom „Preduzeće br. 3“.

U Srbiji su sa stranim kapitalom izgrađene fabrike kamena, akumulatora, lekova, deterdženata, guma. Majdanpek i Požega su u rudarskoj prašini, a Pančevo pod smogom naftnih gasova. Pored Kovačice, u još osam gradova i sela traju protesti zbog toga što država i lokalna vlast žele da Srbiju pretvore u veliku deponiju opasnog otpada. Kakav sve opasan otpad truje Srbiju, rečeno nam je u Ministarstvu energetike, razvoja i zaštite životne sredine.

- U Srbiji postoje nuklearni, hemijski, medicinski, klanički, azbestni, fabrički i rudarski otpad, i svi oni su opasni. Pravu opasnost čini uglavnom istorijski opasan otpad iz postrojenja koja su ili u stečaju ili su zatvorena. Po zakonu, svaki proizvođač otpada treba sam da ga zbrinjava, ali kako Srbija nema postrojenje za fizičko-hemijski tretman opasnog otpada, on se privremeno skladišti u krugu fabrika. Privreda, uglavnom, vodi računa o svom otpadu, ali ima loših primera i akcidenata koje inspekcija sankcioniše.

Profesor Vladimir Jakovljević, sa Fakulteta bezbednosti, upozorava da naši proizvođači otpada ugrožavaju ljude i prirodu.

- Tečni otrovni industrijski i hemijski otpad se često ističe u rečne tokove ili na poljoprivredno zemljište, a medicinski otpad se baca u obližnje kontejnere. Seljaci u Bačkom Petrovcu su se pobunili jer veliki kombinati na njive bacaju ambalažu od hemijskog đubriva, koja je jako opasna. U selu Teočin na Suvoboru pronađeno je sakriveno više od 100 buradi sa otrovnim materijalom iz preduzeća „Zvezda Helios“.


PRLjAVE FABRIKE U Srbiji postoji 171 postrojenje teške, farmaceutske, hemijske, prehrambene i industrija industrije ambalaže, koje stvara najveću količinu opasnog otpada. Livnica Kikinda je, na primer, kažnjavana sa milion dinara zbog rasipanja piralena. Opasni otpad zbrinjava samo tridesetak privremenih deponija, od čega 62 odsto ne zadovoljava propisane uslove rada.

Problem je alarmantan, jer postoji čak 40 opasnih materijala u Srbiji i 15 opasnih svojstava na osnovu kojih se otpad svrstava u opasan. U Srbiji se godišnje baci 9.600 tona medicinskih otpadaka, lekova, vakcina, seruma, špriceva, narkotika, zavoja. Od toga 20 odsto čini izuzetno opasan i infektivan otpad, koji može da izazove hepatitis.

Nuklearni otpad se nalazi u centralnoj Srbiji, u Beogradu i selu Kalna, ali dr Milojko Kovačević tvrdi da je on „pod dosta dobrim nadzorom i kontrolom“.

- Sav srpski radioaktivni otpad stvoren iz rada reaktora i laboratorije u Vinči, vojnih ustanova, bolnica i industrije, privremeno je uskladišten u dva stara hangara u krugu Instituta za nuklearne nauke. Hangari su u lošem stanju u pretrpani. Zvanično pripadaju novom Javnom preduzeću „Nuklearni otpad Srbije“. Izgrađen je i treći hangar, ali on ne radi jer se čeka izgradnja velikog odlagališta nuklearnog otpada negde u unutrašnjosti. U to odlagalište biće smešteni i radioaktivni gromobrani i javljači požara kojima istekne rok - rekao nam je naučni savetnik dr Ilija Plećaš.

U Srbiji nema posebnih i savremenih, tehnološki čistih objekata za skladištenje opasnog otpada, postrojenja za fizičko-hemijski tretman, ni postrojenja za termičku destrukciju - spaljivanje opasnog otpada. Razlog za to su nepostojanje političke i društvene volje. Zbog bojkota građana EU i jedan nemački koncern odložio je izgradnju centra koji košta 14 miliona evra. Srbija je primorana da sama finansira zbrinjavanje opasnih materijala, ali za to nema para.

Svaki prethodni ministar energetike, kada bi bilo reči o finansiranju skladišta otpada u Vinči, govorio je tamošnjim rukovodiocima: „Nemojte od mene to da tražite, nemam pare!“ Koliko je to tačno, govori i činjenica da zaposleni u novom JP „Nuklearni otpad Srbije“ šest meseci nisu primili plate.

Pravno gledano, Srbija od 2003. ima Nacionalnu strategiju upravljanja otpadom i zakon koji predstavlja evropski osnovu za racionalno i održivo upravljanje otpadom. Srbija, međutim, zasad opasni otpad izvozi u Mađarsku i Austriju na preradu.