KRAJ rata doneo je Nišlijama radost zbog slobode i prestanka višegodišnje torture okupatora i njegovih saradnika, ali ne i prestanak terora i zabrinutost za budućnost. Još dok su se ulicama vila narodna kola i širila pesma proletera, počeli su da se pune postojeći logor na Crvenom krstu, Kazneni zavod (danas KP dom) i više zatvora koji su bili smešteni u podrumima većih niških zgrada.
Istoričari procenjuju da je u 12, do danas evidentiranih i lociranih zatvora i jedan logor, u tom prvom talasu, odmah po oslobođenju Niša (14. oktobra 1944. godine) smešteno od 6.000 do 7.000 ljudi, a da je oko 1.000 njih ubrzo likvidirano. Među zatočenima, a kasnije uglavnom likvidiranima, nalazilo se oko 850 uglednih niških trgovaca i industrijalaca. Niš je u to vreme imao između 35.000 i 40.000 stanovnika. Razlog njihovog hapšenja bila je - saradnja sa okupatorom.
Pouzdane podatke o broju uhapšenih i likvidiranih gotovo je nemoguće pronaći. Istorijski arhiv grada raspolaže malim brojem dokumenata, ali ni oni ne nude kompletnu sliku. Nema mnogo ni onih u čija se sećanja istraživač može pouzdati.
- Mrtva usta ne govore - kaže pokušavajući da objasni sadašnju situaciju Petronije Stojanović Zorkin (80), čovek koji je zbog pripadnosti tajnoj organizaciji „Podzemni front kraljevih vojnika u Jugoslaviji - protiv komunizma“ proveo u zatvorima Udbe šest godina i samo čudom ostao živ. - Crveni teror je bio strašan. U mom selu i kući nalazila se četnička komanda i tokom rata partizani tu nisu dolazili. Oni su bili u Sićevu, dok su sela u mom kraju Bancarevo, Jelašnica, Čukljenik, Gornja i Donja Studena i druga bila četnička. Međutim, kad je rat završen, partizani su banuli u selo i odmah počeli sa hapšenjima i likvidacijama. Odvodili su ljude i oni se nikada nisu vraćali. Tačna mesta na kojima su likvidirani nikome nisu poznata. Ipak, kasnije smo saznavali da je najviše naših ljudi likvidirano, bez suđenja, u selima Donji Krupac i Cerje. Zanimljiv je slučaj likvidacija u obližnjoj Beloj Palanci. Tamo su ljude streljali, a onda čitav prostor poravnali i na tom mestu sagradili fudbalski stadion.
Na Departmanu za istoriju Filozofskog fakulteta u Nišu rečeno nam je da o detaljima vezanim za prve dane po oslobođenju Niša nije bilo radova nastavnika ili saradnika.
U traganju za istinom stigli smo samo do dvojice relativno mlađih ljudi koji su se na sistematičan način bavili istraživanjem tog perioda. Jedan od njih Branislav Tikić, pravnik po profesiji, zaposlen u Vatrogasnoj brigadi niške policije, objavio je septembra 2006. godine, u listu za negovanje tradicija i očuvanje baštine starog Niša „Niški vesnik“, tekst pod naslovom „Suđenje narodnim neprijateljima, bez pravih dokaza o krivici“, i to su prva svedočanstva o tom periodu. Drugi naš sagovornik je znatno mlađi čovek, istoričar po obrazovanju, Aleksandar Dinčić (29).
- Na osnovu višegodišnjeg istraživanja utvrdio sam da je najviše zatvora bilo u centru grada - kaže Dinčić. - Ozna je imala tri zatvora - jedan je bio zatvor Specijalne policije u Ulici Knjeginje Ljubice br. 13, kod betonskog mosta, drugi se nalazio u podrumu tadašnje Narodne banke (danas zgrada u kojoj je smešten gradonačelnik Niša), a treći u Lešjaninovoj ulici, tamo gde je za vreme rata bio Gestapo. Međutim, zatvora je bilo još. U podrumu Nisimove palate, Obrenovićevoj ulici, nalazio se zatvor u koji su dovođeni omladinci koji su se odazvali četničkoj mobilizaciji. Kroz te podrume je prošlo od 300 do 400 omladinaca. Najveći broj kasnije je nasilno mobilisan i oteran na Sremski front. Oni koji su ostali - streljani su do kraja oktobra 1944.
Prvi zatvor koji je radio po ulasku partizana u grad, nalazio se u dvorištu Sreskog suda, u zgradi gde se danas nalazi „Zemljišno knjižno odeljenje“. Ćelije su bile u podrumu. Ovde su zatočene najuglednije Nišlije: trgovci, industrijalci, profesori, zanatlije, lekari... Za zatvor je korišćena i zgrada Narodne biblioteke, dok se zatvor Komande grada nalazio u zgradi Banovine, danas sedištu Univerziteta. Vojni zatvor bio je smešten u Karadžićevoj ulici br. 1. Od decembra 1944. godine radio je i zatvor u nekadašnjim magacinima konjičke kasarne, gde je za vreme rata bio nemački koncentracioni logor na Crvenom krstu. Jedini komunistički logor bio je u Medoševcu kod Niša, na mestu današnjeg aerodoroma. Slabo je čuvan, pa je nekolicini uhapšenih uspelo da pobegnu.
- Prve racije počele su 15. oktobra, dan po oslobođenju Niša - kaže Aleksandar Dinčić. - Veliki broj antikomunista uspeo je da se prikrije i izbegne hapšenje. Međutim, Komanda grada došla je na ideju da izda plakate - javna saopštenja, kojima je pozvala sve učesnike neprijateljskih formacija da sa jave Komandi. U suprotnom, čeka ih smrtna kazna. Na taj način prevareni su i uhapšeni mnogi oficiri, podoficiri i ideološki neprijatelji. Prva partizanska žrtva bio je žandarmerijski narednik Ranđel Stoičić, iz sela Berčinac u Jablanici. On je pogubljen 17. oktobra. Već tada počela su masovna streljanja onih koji su se odazvali pozivu Komande grada. Na prostoru iza današnjeg KP doma, na putu ka Popovcu, streljana je grupa od 60 oficira! To je prva masovna grobnica! Tu su streljani i pripadnici Đačkog bataljona Čegarskog korpusa, najviše gimnazijalci i učenici srednjih škola koji su tamnovali u Nisimovoj palati. Streljanja je bilo i na brdu Bubanj. Tu su Nemci tokom rata streljali partizane i njihove simpatizere. Kao mesto za ukop korišćen je prostor gde su savezničke bombe ostavljale duboke kratere nakon bombardovanja nemačke protivavionske artiljerije koja se nalazila malo dalje od današnjeg spomenika - Tri pesnice. Lokacije za streljanje bile su i igralište Teniskog kluba „Radnički“, u rovu iza Tvrđave i brdo iznad Niške banje.
Sam talas likvidacija bez presuda, prema rečima Aleksandra Dinčića, imao je dva dela. Do kraja oktobra 1944. godine egzekucije je vršila vojska, a od početka novembra, pa do 20. februara 1945. godine Ozna.
- Zvaničnih plakata o streljanjima nije bilo, niti ih se iko od svedoka tog vremena seća - kaže Dinčić. - Lokalni glasnik Narodnog fronta u gradu „Narodni list“, objavio je saopštenje Vojnog suda s kraja decembra 1944. godine da su po presudi streljani: Jovan Čemerikić, direktor Niške gimnazije i predsednik niške opštine - pripadnik pokreta ZBOR, Vera Virovac, tumač u Gestapou, i grupa seljaka iz Crnoljevice, optuženi da su izdali narodnog heroja Vasu Albanca. Iako su egzekucije izvršene 9. decembra, objava je stigla tek 11 dana kasnije. U međuvremenu, Ozna je streljala bez suđenja.
Istoričar Aleksandar Dinčić tvrdi da je u periodu od 1944. do 1950. godine u Nišu konfiskovano preko 400 objekata, kuća i drugih objekata, a da je likvidirano oko 800 ideoloških protivnika, kao i 50 okrivljenih koji su za vreme rata bili u redovima ili službi okupatora.
- Broj likvidiranih može biti i veći - kaže Dinčić. - Nedostaju podaci i svedočanstva o egzekucijama koje su u gradu vršili pripadnici Knoja. Ovome se mora dodati i nekoliko stotina onih koji su živote izgubili zbog nemogućih zatvorskih uslova, zbog posledica torture i oni koji su ubijeni iz čiste obesti. Neopojane grobnice postoje i po niškim selima, po utrinama, koje se nisu smele obeležavati. U Malči su streljani pripadnici gradske straže koji su posle kraljevog govora otišli kod partizana. Na mestu zvanom Zabrce u Kamenici, postoji grobnica gde su partizani za vreme rata ubijali pripadnike četničke komande sreza Niškog. U Gornjoj Toponici kod Niša četnike su streljali i Nemci tokom rata, a posle njih i partizani. U selu Kravlje, na mestu Nedeljana, bilo je masovnog streljanja. U Cerju takođe.
Naš sagovornik ističe da ni na jednom od ovih stratišta ne postoje nikakve oznake onoga šta se tu dešavalo.

VLADIKA IRINEJ
BEZ IMPROVIZACIJE
VLADIKA niški, gospodin Irinej, naglašava, za „Novosti“, da bi deo istine o likvidacijama posle Drugog svetskog rata mogao da se sazna iz crkvenih knjiga u kojim su evidentirani podaci o licima koja su umrla neposredno posle oslobođenja zemlje. - Nažalost, te knjige su nam 1947. godine oduzete i nikada nam nisu vraćene, uprkos našim zahtevima - tvrdi vladika Irinej. - Nisam Nišlija, pa zbog toga nisam pogodan sagovornik na temu o posleratnim zločinima. Međutim, ono što pouzdano znam jeste činjenica da niko kod nas nije dolazio sa željom da izvršimo bilo kakav obred na mestima na kojima su obavljene masovne likvidacije. Mislim da je saznavanje prave istine o tim događajima potrebno, ali da se to mora uraditi temeljno, bez improvizacije.

MATIJA BEĆKOVIĆ, PESNIK
LIŠENI ŽIVOTA I SMRTI


BEZDAN građanskog rata može se videti i po tome što unapred znamo ne samo ko će govoriti, a ko ćutati, nego i šta će ko odgovoriti na pitanje: da li treba konačno da se otkriju grobnice pobijenih u Drugom svetskom ratu. Ni 60 godina nije bilo dovoljno da izađemo iz tog bezdana na onu visinu na kojoj se takvo pitanje i ne postavlja.
Dva pokreta otpora su zakonom izjednačena. Vođa jednog, ima grob koji zauzima oko 16 hektara zemlje u centru Beograda. Vođa drugog pokreta otpora, koga je ubio ovaj vođa, groba nema.
Memorijalni centar JBT posetilo je do sada 18 miliona hodočasnika, a Oplenac, na kome je sahranjena cela dinastija Karađorđevića, 18 puta manje. Ostavljam čitaocima da sami komentarišu ovaj podatak...
Nije samo vođa poražene strane ostao bez groba, nego groba nema niko od njegovih komandanata i vojnika. Uz spiskove pobijenih koje objavljujete, možete slobodno objaviti da niko od njih nema grob. I ta prekogrobna pravda traje do današnjeg dana.
Istraga mrtvaca u miru, možda je i veći greh od zločina počinjenih u ratu.
Moralo-politička podobnost nije tražena samo za posao nego i za grob. Za grob nije dovoljno biti pokojnik nego treba imati i naročite zasluge.
To znači da protivnici nisu samo lišavani života nego i smrti. I ne verujem da taj grandiozan projekat nije imao svog autora.
Razlog bi mogao biti u tome da onaj ko nema groba, nije ni živeo, a ko nije živeo, ne može biti ni mrtav, a nije mrtav jer ga nije niko ni ubio.
Imamo rimsko, tursko, austrougarsko, nemačko, italijansko... vojno groblje, ali nigde nema groblja Jugoslovenske vojske u otadžbini.
Kažu da je iz mnogih stratišta iznikla trava, da su ljudi sve već zaboravili, a da samo stoka na tim mestima ponekad neće da pase... Izgleda da ni zemlja ne može da se smiri dok se taj dug ne oduži.
Ako EU postavi uslov da u evropsku zajednicu neće primiti članicu čiji gradovi leže na masovnim grobnicama, možda ima nade i za Srbiju i za vašu plemenitu akciju.

RADOJE KOSTIĆ, ISTORIČAR
KAO DA U SRBIJI NIJE BILO KOLABORACIJE


POZNATI istoričar mr Radoje Kostić, dugogodišnji direktor Istorijskog arhiva u Nišu, sada penzioner smatra da se preteruje sa rehabilitacijama onih koji su evidentno počinili zlodela tokom Drugog svetskog rata.
- Nastavi li se ovim tempom, Srbija će biti jedina zemlja na svetu u kojoj nije bilo kolaboracije sa neprijateljem - kaže Kostić. - To je pravi srpski paradoks. Francuzi su zbog saradnje sa Nemcima osudili svog generala Patena, čoveka čije su zasluge izuzetne u Prvom svetskom ratu i na kraj pameti im nije da ga oslobađaju odgovornosti, a Srbi pokušavaju da sve izbrišu. Neće me začuditi ako uskoro stignu i zahtevi za rehabilitaciju Nedića i Ljotića. Dobro je znano da istoriju pišu pobednici. Tako je oduvek bilo. Danas bismo da to promenimo, pa da gubitnici pišu novu istoriju. Nesumnjivo je da je po okončanju Drugog svetskog rata bilo zločina koji su počinili partizani. Nemam ništa protiv da se ta mesta obeleže. Ali, preteruje se sa brojem žrtava. Ja danas živim u Prokuplju. Ovde se govori o nekoliko hiljada streljanih posle rata, a pri tom se zaboravlja da je u to vreme Prokuplje imalo nešto manje od 6.000 stanovnika. Da su priče o tim streljanjima tačne, grad bi bio izbrisan sa mape. Zbog toga što u svemu što se danas govori i piše ima mnogo improvizacije, mislim da bi posao oko utvrđivanja broja žrtava trebalo prepustiti istoričarima, mladim, neopterećenim ljudima, koji uz pomoć naučnih metoda mogu da dođu do prave istine. Takođe, podsećam da je posle Prvog svetskog rata nova niška vlast hapsila najuglednije Nišlije zbog saradnje sa bugarskim okupatorima. Ta činjenica je dovoljna da se razume da je i posle Drugog svetskog rata moralo biti hapšenja saradnika okupatora.

REAGOVANJA I POLEMIKE

ZORAN ŽIVKOVIĆ, BIVŠI PREMIJER SRBIJE
ZA ZDRAVU BUDUĆNOST


TAJNE grobnice i imena žrtava komunističkog terora nikako ne smeju da budu državna ili vojna tajna. Nema opravdanja za egzekucije ljudi bez suđenja niti za streljanje posle zbrzanih postupaka pred prekim sudovima ili ideološkim komisijama.
Nije sporno da partizani imaju najviše zasluga u oslobođenju naše zemlje ali im to nije moglo dati za pravo da vrše zločine posle rata.
Prošlost mora da bude čista da bi budućnost bila zdrava. Sve treba da se osvetli valjano i temeljno, na činjeničnim osnovama.

SONJA BISERKO, PREDSEDNICA HELSINŠKOG ODBORA
LOV U MUTNOM


- SVAKI čovek treba da ima svoje grobno mesto, ali ovu temu mnogi zloupotrebljavaju kako bi izjednačili žrtve fašizma i antifašizma. Nije dobro što se licitira, spekuliše i preteruje za brojem žrtava. Ne valja da se sada, na ovoj priči, lovi u mutnom i da se štite ideolozi fašizma.

ZORAN IVOŠEVIĆ, BIVŠI SUDIJA VRHOVNOG SUDA
ISTORIJSKA MISIJA


INICIJATIVA „Večernjih novosti“ je veoma značajna i dolazi u pravi čas. Svaki čovek i božji stvor zaslužuje da bude sahranjen. To je svačije prirodno pravo, i pravednika i grešnika.
Istorijski, nužno je da se sazna istina. Da se odgovori na pitanje, da li su žrtve stradale kao zločinci ili kao nevini ljudi?
Mora se znati, da li je tim ljudima suđeno ili ne. Ako nije, oni su nevini. Svako pogubljenje je zločin ako je bez presude. To se nekad nazivalo „umro je u prisustvu vlasti...“
Ako je streljanima suđeno i postoji pravosudna presuda, uzima se da su krivi, ali i to se može promeniti u postupku za rehabilitaciju.
Ali, i osuđenici na smrt imaju pravo na svoje grobno mesto. I najvećim svetskim zločincima koji su ubijeni na osnovu pravosnažne presude, znaju se grobovi.
Potrebno je utvrditi, zatim, koliko žrtava ima i gde su tačno sahranjene.
Apsolutno podržavam vašu veliku misiju jer odgovori na pitanja koja postavljate nedostaju i istoriji i nama samima. Pošto imate akciju „Najplemenitiji podvig“, imate pravo i na istraživanje onog što je antiteza podvigu.