Dragomir Anđelković: Draža i zloduh titoizma

PRVIH godina našeg vojevanja u Drugom svetskom ratu, na Zapadu su mnogi ispredali legende o borbi četnika protiv okupatora. Zatim su počeli da pevaju drugačiju pesmu: otpočelo je razdoblje veličanja Tita i partizana.

Sa početkom Hladnog rata stvari se nakratko ponovo menjaju. Američki predsednik Truman, zbog spasavanja američkih pilota oborenih nad Jugoslavijom, 1948. Dražu posthumno odlikuje prestižnom "Legijom zasluga". A već pre toga on je ovenčan i cenjenim francuskim priznanjem, "Ratnim krstom", i to uz reči Šarla de Gola: "Dragoljub D. Mihailović, legendarni junak, simbol najviših vojničkih vrlina, nije prestao voditi borbu na okupiranom nacionalnom tlu. On ne da mira okupatorskoj vojsci, tako pripremajući onaj konačan juriš koji će dovesti do oslobođenja njegove otadžbine i celog sveta".

I da li sve te ocene i priznanja stranaca Dražu čine pozitivnim? Ne! On je to zato što se na pragmatičan način borio za interese srpskog naroda. Njegov pokret se zalagao za objedinjavanje svih srpskih zemlja u jednu (kon)federalnu jedinicu. Bio je antinacistički jer su nacisti okupirali našu zemlju i ugrožavali srpske interese, ali je pre svega bio nacionalan.

Za razliku od Draže vrh KPJ borio se koliko protiv fašizma toliko i protiv srpskih interesa. Nije srpske zemlje raskomadao NATO devedesetih, već je on samo završio posao koji su "naši" boljševici otpočeli između svetskih ratova sa svojim planovima o razbijanju Jugoslavije na štetu Srba, da bi iste u korigovanom vidu materijalizovali 1945, kada su uspostavili antisrpske međurepubličke granice, administrativno proklamovali crnogorsku naciju (kasnije i muslimansku), već osakaćenu Srbiju dodatno iskasapili stvaranjem u njenim okvirima dve pokrajine. Nastavili su tako u narednim decenijama sve dok Srbija nije svedena na granice približne onima koje nam je namenio Hitler.

Kosovo i druge okupirane srpske zemlje su nam, ruku podruku, oteli NATO i Tito sa svojim srpskim satrapima. I jedni i drugi su se borili protiv Srpstva iz geopolitičkih razloga. Naši boljševici su to prvo radili za račun Kominterne koja je srpski faktor smatrala preprekom komunističke ekspanzije, a kada je Staljin, definitivno otrežnjen tokom Otadžbinskog rata, odbacio prvobitni antinacionalni lenjinistički pristup, titoisti su promenili stranu. Postali su sredstvo anglosaksonske politike, večno okrenute protiv Rusa i negativne prema Srbima, koje doživljavaju kao ruske prirodne saveznike.

Otuda, od početka pedesetih ponovo počinje veličanje Tita. I da li je on zbog toga pozitivac? Nije! Našem narodu je učinio više zla nego Turci tokom vekovne okupacije, a Zapadu je bio dobar kad god je prepoznavao da radi njemu u korist! Ništa tu ne pomaže ni antifašističko nasleđe. Uostalom, dok nacisti nisu napali SSSR, komunisti su posle pakta iz 1939. sa njima bili gotovo saveznici. KPJ je tokom Aprilskog rata delovala čak kao "peta kolona".

Kada se suština rečenog sagleda, jasno je da Draži i ne treba rehabilitacija. Tok istorije je potvrdio njegovu ispravnost. To što ga je antisrpski Zapad u jednom momentu odbacio jer ga je prepoznao kao prepreku svojoj politici, samo mu je dodatno priznanje. Što se rehabilitacije tiče ona treba nama Srbima, da konačno odbacimo pakleno titoističko nasleđe. To bi valjalo da shvate i naši rodoljubi koji imaju simpatije za partizane. Oni su većinom bili Srbi koji su se borili za slobodu, a titoisti su ih prevarili kako bi raskomadali srpski etnički prostor. Kao što i sada Hrvati i njihovi lobisti raspirivanjem istorijskih podela među Srbima žele da nas dodatno oslabe. Šta je bilo - bilo je. Objedinimo se oko nacionalne ideje. Male lične sujete ne bi smele da budu iznad nacionalnih interesa. Mnogi su silom sistemskih prilika i usled titoističke propagande, nesvesno, bili deo tog antisrpskog poretka, što nije razlog da se danas zbog toga stigmatizuju ali ni da oni i dalje zagovaraju titoističke laži o ravnogorcima kako bi opravdali svoju ulogu u prošlosti. Bitna je budućnost, a nje za nas nema ako budemo robovali zloduhu titoizma!