Prof. Jukije Osa: Srebrenicu treba opet istražiti!

IAKO nisam sudija nego univerzitetski profesor zainteresovan za prevenciju događaja, smatram da u Srebrenici jula 1995. srpska vojska nije počinila genocid. Dogodilo se svakako masovno ubistvo, ali formulacija "genocid" ne stoji. Nemam ništa protiv novog istraživanja događaja u Podrinju koji je inicirala Vlada Republike Srpske, međutim mora se voditi računa da se ne povredi dostojanstvo žrtava. Možda, novi izveštaj eksperata pokaže i zašto se ovaj zločin zaista dogodio.

Ovako, u ekskluzivnom razgovoru za "Novosti", govori profesorka Jukije Osa sa Univeriziteta Rikio u Tokiju, koja je 2007. doktorirala u Japanu upravo na temi - Srebrenica. Profesorka, koja događaje na Balkanu prati još od 1991, kada je kao član humanitarne organizacije AAR prvi put došla u naš region, otkriva da njena izučavanja imaju i praktičnu vrednost jer su poslužila tamošnjem ministarstvu odbrane i vojsci da se upoznaju sa trendovima u međunarodnom humanitarnom pravu.

- Sada sam u Beogradu povodom istraživanja dometa Haškog tribunala. Taj sud nikad nije funkcionisao u sistemu međunarodnog prava, nego je njegova uloga bila da doprinese miru u regionu Balkana. Dakle, njegova uloga je bila geografski omeđena. To što je u njemu za 25 godina rada okrivljeno ubedljivo najviše Srba dovodi u sumnju njegovu objektivnost, nije doprineo miru i poverenju naroda.

Pročitajte još - Brnabić: Srebrenica nije genocid

* Na glavnom Nirnberškom procesu 1945. osuđena su 24 nemačka ratna zločinca, a na Tokijskom procesu 28. U Hagu - čak 105 Srba...

- Dobra stvar na oba suđenja je to što se jasno sankcionisalo nedozvoljeno ponašanje vojnika i političara u ratu, ali u presudama je bilo i nepravdi, što je manjkavost. Ipak su to bila suđenja koja su organizovali pobednici u ratu. Kada je u pitanju Hag, svako može da donosi svoje zaključke.

* Iza haških suđenja ostalo je mnogo dokumenata?

- Za ozbiljnu naučnu studiju gotovo sva se moraju pregledati. Analizom pojedinačnih slučajeva ne dobija se konkretna slika.

* Susreli ste se ovih dana i sa Duškom Tadićem, prvim haškim osuđenikom koji je 1997. dobio 20 godina zatvora?

- Njegov slučaj, pored lične drame, nosi i najmanje tri presedana u vezi sa međunarodnim sudovima. Prvo, kada je počelo suđenje nastao je ozbiljan spor oko legitimiteta samog suda. Drugo što sam uočila jeste da se "presedan Tadić" koristi kao kriterijum za suđenja u međunarodnim sukobima, ali i sukobima koji nemaju međunarodni karakter. Treće što mi je bilo interesantno u njegovoj optužnici jeste pokušaj da se dokaže da je, navodno, država njemu naredila da vrši zločine. Razgovor sa Tadićem mi je rasvetlio mnoge nedoumice.

* Tokijski procesi su traumatizovali Japance posle Drugog rata, a naročito dve bačene atomske bombe.

- Poznavala sam čoveka iz Hirošime koji je nedavno umro i koji se do kraja života pitao: Zašto mi niko nikad nije rekao - izvini? Na spomeniku u Hirošimi piše da je napravljen da podseti da se nikad više ne ponovi ova greška, ali ne i ko je počinio grešku - Japanci, SAD, pilot koji je bacio bombu... Svesni smo da je žrtvama to bitno. Protiv Amerikanaca nikad nisu pokrenuti postupci... Amerikance niko nije gonio i zato jer su Hladnim ratom nastupile nove okolnosti i sklopljena nova savezništva.

* Usledilo je vojno rivalstvo sa Rusijom na Dalekom istoku, pa su SAD i Japan postali najveći saveznici?

- Tako je do danas. Japanci su u međuvremenu dosta promenili svoju svest i ako me pitate da li je naše savezništvo sa SAD iskreno, mislim da uprkos istoriji, jeste.