Savo Štrbac: Oluja i evropska pravda

EVROPSKI sud za ljudska prava početkom jula ove godine presudio je da Hrvatska nije povredila pravo na život Josipu i Pavi Obajdinu, jer je u potpunosti istražila sve okolnosti ubistva njihovih bliskih rođaka u okolici Veljuna na Kordunu u avgustu 1995. u danima nakon akcije "Oluja" - izvestila je kancelarija hrvatske zastupnice pred sudom u Strazburu, a preneli su skoro svi mediji u regionu.

Zaintrigirani vremenom i mestom događaja, pretpostavljajući da se radi o srpskim žrtvama, iako na prvi pogled na to nisu upućivala imena tužitelja, potražili smo presudu na veb-stranici na engleskom jeziku, gde su imena žrtava navedena pod inicijalima M. V. i G. O. i uporedili ih sa "Veritasovom" evidencijom žrtava i evo što smo doznali:

Žrtve su Marija Vujčić (1943) i njena ćerka Gordana Obajdin (1963) iz Slunja. Njihovu smrt je nama prijavio Milan, Marijin suprug i Gordanin otac, koji je u "Oluji" bio zarobljen i pomilovan krajem 1995. godine. Nije odmah, kao većina amnestiranih zarobljenika, iz zatvora došao u Srbiju, gde je izbegao njegov sin Predrag, već je otišao u Slunj da proveri što mu je sa suprugom, ćerkom i unukom Josipom.

Našao je grobove supruge i kćerke na katoličkom groblju u Slunju, a do unuka nije ni mogao, pošto se nalazio kod oca Pave, inače Hrvata, koji je u toku rata napustio suprugu i desetogodišnjeg sina (ostali na srpskoj strani) i prešao kod svojih u obližnji Karlovac, gde je nastavio da radi kao hrvatski policajac. Milan je bio uveren da je upravo njegov zet Pave organizovao ubistvo svoje supruge i tašte kako bi se dočepao sina Josipa. Koliko ga je to pogodilo, vidi se i po tome što je ćerku prijavio pod devojačkim prezimenom Vujčić, što nam je i otežavalo identifikaciju žrtava iz presude Evropskog suda.

A iz presude doznajemo i Josipovu priču, koju je više puta ponavljao pred hrvatskim organima gonjenja: Početak "Oluje" dočekao je u stanu u Slunju sa majkom i teško bolesnom bakom. Prvog dana napada, ujak ih je sve troje odvezao u selo Veljun, gde su imali kuću, i zatim otišao na položaj.

Već drugi dan po njihovom dolasku, u selo je ušla hrvatska vojska, koja im je predložila da na kuću stave belu zastavu i da ih neće niko dirati, što su i uradili. Sutradan oko podneva otišao je na punkt hrvatske vojske, koji je od njegove kuće bio udaljen oko kilometar i po, i dok je s njima pričao, čuli su se pucnji iz pravca njegove kuće, ali ni on ni vojnici na njih nisu obratili posebnu pažnju.

Pola sata kasnije došao je kući i baku i majku zatekao mrtve. Odmah je otrčao do onog punkta i vojnicima ispričao što je vidio. Njega su vojnici odveli u Slunj, gde ga je čekao otac Pave, s kojim od tada i živi.

Želeći da doznam zašto Milan i Predrag, zajedno sa Pavom i Josipom, nisu podneli tužbu Strazburu, pozvao sam telefonski broj u Apatinu koji je Milan ostavio u "Veritasu" još 1996, kada je i prijavljivio smrt supruge i ćerke. Javila nam se jedna ljubazna gospođa, od koje smo saznali da su Milan i Predrag odavno otišli u Holandiju, odakle se Milan pre nekoliko godina vratio u rodno selo, gde je i umro pre dve godine. Za Predraga kaže da je oženjen i da i dalje živi u Holandiji, ali da već duže vreme nisu u kontaktu.

U pomenutoj presudi Evropski sud konstatuje da je policija ispitala sve poznate i dostupne svedoke (civilne i vojne), da je nadležno Državno pravobranilaštvo prikupilo podatke o svim vojnim jedinicama koje su se u kritično vreme nalazile na području Veljuna, identifikovali njihove komandante i neke od pripadnika, ispitali većinu njih, ali počinioce nisu otkrili.

Uprkos tome, iako je rezultat izostao, sredstva koje su tela krivičnog progona preduzela u ovom slučaju nisu bila neodgovarajuća, te su odgovarala konvencijskim standardima, pa je sud zaključio da u tom slučaju nije došlo do povrede prava na život garantovanog Konvencijom za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Ovakav zaključak Evropskog suda je krajnje ciničan i duboko nepravedan, barem prema sinu i unuku žrtava.

Kod nespornih činjenica da je u selu pre ubistva uspostavljen punkt hrvatske vojske, da su Marija i Gordana na njihov predlog na svojoj kući istakle belu zastavu, da se ubistvo desilo usred dana dok je Josip razgovarao sa vojnicima na punktu, odakle su se jasno čuli i pucnji, da je ubrzo po ubistvu slučaj prijavljen hrvatskoj vojsci, kao i da je njegov otac Pave u vreme usmrćenja bio u obližnjem Slunju kao policajac, te da se ubice navodno nisu mogle otkriti, ako ne poimence onda barem kao pripadnici neke vojske, nije ništa drugo nego atak na zdravu pamet. U ovakvoj situaciji, ubice nisu mogle biti otkrivene samo ako je neko želeo da se ne otkriju.

Za razliku od sedmočlanog veća Evropskog suda, koje je donelo ovakvu "mudru odluku", Milan je očito znao ko nije želeo da se ubice otkriju.

Savo Štrbac, Dokumentaciono-informacioni centar "Veritas"