KOMENTAR: Žetva

ČIM dođe vreme žetve, baka Ljubica zamišlja kako njen stariji Radovan budi mlađeg Jovicu da idu na njivu. Bili su vredni, a to žitno polje hranilo je Živiće i njihovih sedmoro mališana. Tog 23. jula 1999, sa još dvanaestoro vrednih domaćina, upali su u zamku i mučki su pobijeni.

Uprkos višednevnim molbama, Kfor je meštanima uskratio pratnju do njiva, udaljenih oko kilometar od sela. I na tom brisanom prostoru postali su laka meta za albanske teroriste.

Baka Ljubica proklinje vreme žetve. Sinovi su joj, kaže, stalno u mislima, ali poželi da češće ode do groblja, gde su sahranjeni Radovan, Jovica, kao i treći, mezimac Nebojša, koji je nastradao na poslu spasavajući kolegu. Ali ne može... Zlikovci i danas često postavljaju mine na putu i po grobnim mestima. Smetaju im i spomenici.

I dok se navršava osamnaesta godina od zverstva OVK, za koje niko ni dan danas nije odgovarao, i dok se nemilosrdno vrti stvarni horor bake Ljubice, Tači i Haradinaj u svom teatru apsurda igraju uzorne sledbenike demokratskih procedura.

Jer, baš u vreme godišnjice maskara bez presedana, sprovodi se igrokaz o formiranju vlade lažne države. Presvučeni teroristi izgovaraju krupne reči o vladavini prava, slobodi za sve građane, viznoj liberalizaciji, zakazuju datum za prijem u probrano EU društvo... Bajke o multietničkom skladu ispredaju se u Prištini, u kojoj živi svega četrdesetak Srba. Ovi što su toliko brižni prema njima ukinuli su im svojevremeno i jedinu ambulantu.

I sve te mučne slike neminovno vode ka hospitalizaciji zdravog razuma. Jer, ko god da dođe na vlast, od tog dana počinje da teče mandat novoj opseni u nakaradnom poretku u kom je vuku povereno da se brine o jaganjcima. Sve dok ne utihnu...