SVEDOK TUZLANSKE KOLONE: Krv je morala da padne

BILO je sunčano, prelepo majsko jutro, negde oko 7.30. U vazduhu se osećao neki čudan mir... kao da se predosećao pokolj koji će uslediti nekoliko časova kasnije. "Tuzlanska kolona" je izigrana, ti ljudi su, praktično, izručeni na tacnu muslimanskim paravojnim formacijama, koje su jedva dočekale da izigraju dogovor o povlačenju i pobiju vojnike, oficire, dobrovoljce...

Govori ovako, sećajući se tog kobnog 15. maja 1992, Beograđanin Miladin S., tada na redovnom odsluženju vojnog ruka u Tuzli. Bio je u koloni jedinica dela tuzlanskog korpusa koja se vraćala sa bobrbenih položaja u rejonu Bosanskog Broda.

- Mi smo, zapravo, bili deo dogovora o povlačenju tadašnje JNA u Srbiju, i to onih vojnika koji su rođeni u Srbiji, jer su naša mesta popunjavali vojnici koji su vojsku služili sa ove strane Drine, a rodom su iz BiH. Ogroman deo tuzlanskog korpusa na terenu se nalazio od februara, pa je jedan pokrivao Bijeljinu, a drugi Bosanski Brod i Derventu. U kasarni, koliko znam, ostao je tek manji broj njih iz redovnog sastava, ostalo su bili rezervisti.

Naš sagovornik se seća da ih je kod solane, iz pravca Doboja, sačekala lokalna tuzlanska policija, koja im je "garantovala bezbedan prolaz kroz centar grada". Miladin tvrdi da se kolona sve vreme nalazila na nišanu paravojnih jedinica, ali, kako pretpostavlja, od akcije su odustali jer, verovatno, nisu očekivali brojčano i borbeno superiornijeg protivnika.

- Bilo nas je tog jutra nekoliko stotina, u pratnji oklopnih borbenih vozila. Da se kojim slučajem zapucalo, nastao bi, ubeđan sam, pokolj. Prošli smo, ipak, brzo kroz grad i uputili se prema Ugljeviku, potom i, preko Bijeljine ka Beogradu, gde nas je iste noći i sačekala vest o napadu na kolonu koja je kasno posle podne krenula iz kasarne "Husinska buna" - seća se Miladin.

Danas, četvrt veka posle masakra u Tuzli, Miladin smatra da je tog dana krv - "jednostavno morala da padne".