Radovanovi svedoci za Hag svi lažovi?!

OBRAZLOŽENjE presude Haškog suda Radovanu Karadžiću iz marta ove godine izgleda kao namerno izlomljeno ogledalo rata u BiH 1991-1995. Svaki delić tog ogledala koji svedoči o Karadžićevoj nevinosti razbacan je ili sakriven na 2.615 stranica presude veća sudije O-Gon Kvona, a tim odbrane se trudio da u žalbi na presudu sve te stvari grupiše i stavi u kontekst istorijskih događaja - ovako o nedavno predatoj žalbi na presudu Radovanu Karadžiću govori advokat Marko Sladojević, dokumentarista u timu odbrane.

Mladog advokata školovanog u Holandiji znalci rada suda u Hagu smatraju najboljim poznavaocem zbivanja na teritoriji BiH devedesetih. Pre Karadžića bio je angažovan u timovima odbrane Slobodana Miloševića, Momčila Krajišnika, Dragoljuba Ojdanića, Milana Gvere. Petnaest godina se on bavi ratom u BiH. Za njega, presuda Karadžiću je “zla namera” Haškog tribunala.

Sladojević, za “Novosti”, objašnjava da se odbrana skoncentrisala na tri ključne tačke iz presude - da je Karadžić kriv za “udruženi zločinačaki poduhvat zauzimanja teritorije BiH i proterivanje Hrvata i muslimana”, zatim na njegovu ulogu u granatiranju Sarajeva i na srebrenički genocid.

- Sudsko veće svoju priču u presudi započelo je oktobrom 1991. godine, kada, je kako kažu, na sednici Skupštine BiH Radovan Karadžić nastupio kao bog rata, a protiv nezavisnosti BiH. Prema veću, on je, promovišući u narednim mesecima svoju ideologiju, organizovao paralelne, srpske organe vlasti u BiH preko kojih će Srbi na silu zauzeti teritoriju koju su smatrali svojom - obrazlaže ovaj deo žalbe Sladojević.

On veli da Sud početak rata namerno smešta u istorijski, vakuum u kome ne postoji politika SDA, HDZ, Izetbegović, Kljujić, nema ideologije Špegelja... Lider Srba tu je kao jedini bokser u ringu, koji besmisleno mlatara rukama i kojeg, naravno, svi gledaju kao agresivca koji traži kavgu.

- Sud je ustanovio da je Karadžić 18. marta 1992.prihvatio tzv. Kutiljerov sporazum, da će BiH biti država sastavljena od tri konstitutivne jedinice, u okviru kojih će pripadnici naroda koji bi bili u manjini uživati svu moguću zaštitu - govori dalje advokat. - Sud dalje primećuje da se Karadžić obratio srpskim poslanicima i rekao im da moraju da preduzmu “sve da se uspostavi faktičko stanje da osnovu pravde i prava, uz puno uvažavanje građana druge nacionalnosti”...”Mir po svaku cijenu, svugda je gde god može”... A zatim se u presudi događa da sud zaključuje da su svi ovi govori Karadžića neiskreni, namenjeni javnosti. U presudi navode čak 75 sličnih primera gde Karadžić poziva na mir, ali ne izvodi nijedan zaključak u njegovu korist.

Kako upozorava advokat, Karadžić je prema Veću bio neiskren i kada je donosio strogo poverljiva dokumenta za internu upotrebu, i to piše u najmanje 17 paragrafa presude. U pitanju su dokumenti kojima javnost, domaća i međunarodna, nije imala pristup. Ispada da je on sve vreme tajno, a lažno, naređivao potčinjenima da štite nesrpsko stanovništvo...

Advokatski tim Karadžića u žalbi ukazuje da je nemoguće da je svih 157 svedoka odbrane došlo u Hag da govori laži. U žalbi se kaže da je nerealno da su 28 oficira VRS i hiljade dokumenata o tome kako je predsednik RS bio strogo protiv neselektivne upotrebe artiljerije oko ovog grada - propaganda. Oko Srebrenice je sporno da jedan njegov potpis na cirkularnom dokumentu svim korpusima VRS iz 8. marta 1995. - gde se kaže da da oko Srebrenice treba stvoriti nepodnošljivu situaciju potpune nesigurnosti bez nade daljeg opstanka i života meštana u Srebrenici i Žepi - bude dokaz da je planirao genocid.

Za odbranu je nemoguća odluka Sudskog veća da je između 20. i 28. maja 1992. na sastanku Karadžića i Mladića sa komandantom Sarajevskog korpusa VRS, generalom Šipčićem, dogovoreno granatiranje Sarajeva kao udruženi zločinački poduhvat. Sladojević ukazuje da sudsko veće u jednom delu presude tvrdi da se ovaj sastanak dogodio, a onda u drugom delu presude, u fusnoti, da je baš u tom periodu, od 20. maja do 30. maja 1992, Radovan bio u Lisabonu, što stoji i u zapisniku UN.

RADOVANOVO SUDSTVO

KARADžIĆU se stavlja na teret i to što srpsko pravosuđe, vojno i civilno, nije radilo kako treba. Kako kaže Sladojević, u žalbi odbrane se ukazuje na to da je u sistemu Vojnog pravosuđa tokom rata u VRS pedesetak sudija u RS dobilo 33.519 predmeta u fazi krivične istrage. Čak su 2.274 predmeta završili.

Za 23 godine postojanja, Tribunal u Hagu je s budžetom od oko 250 miliona dolara godišnje 760 zaposlenih podigao optužnice protiv 161 lica i uspeo do 2014. godine da završi 141 suđenje.