Tragedija počela srpskim žrtvama

VUKOVAR nije i ne može biti grad heroj. Može jedino da bude grad žrtva! A istinski heroji, uz 1.100 žitelja nastradalih tokom te 1991, jesu njegovi stanovnici koji su preživeli sve strahote u borbi za goli život. Danas će se svi oni, kao i čitav svet, setiti kako je pre tačno 25 godina završeno tromesečno sistematsko uništavanje grada.

Tragediju jednog grada Hrvati su vešto iskoristili da dobiju priznanje svoje države, a Srbi su po ko zna koji put pred svetom ispali "loši momci", pretrpeli najveće žrtve i izgubili sve. Taj scenario predstavnici "hrvatske mlade demokracije", uz svesrdnu podršku spoljnih saveznika, do tančina su isplanirali - započeli su krvavi sukob tamo gde niko nije mislio da je sukob moguć, a sve to na kraju predstavili kao svoju "borbu od višegodišnjeg ugnjetavanja srpskih agresora".

I dok se u Hrvatskoj spremaju da danas glamurozno i uz "domoljubni dekor" obeleže "pad Vukovara", proterani Srbi još žale za bitkom izgubljenom za diplomatskim stolom.

Za dr Milorada Višića, prvog posleratnog predsednika opštine, i još najmanje 30.000 Srba iz ovog dela RSK koji su posle "mirne reintegracije" iz 1995. u prvom talasu napustili Hrvatsku, na današnji dan, pre 25 godina, Vukovar nije "pao". On je oslobođen!

Višić kaže da je grad na Vuki Srbima otet posle 3. maja 1991. i događaja u Borovu Selu. Hrvati su ga predali tek pošto su potučene do nogu od strane JNA i lokalnih boraca. Za slobodu ovog grada poginulo je 1.217 vojnika, od kojih su ogromna većina Srbi.

Naš sagovornik, nekada lekar u Kombinatu "Borovo", bio je potpredsednik SDS od njegovog formiranja 10. juna 1990. Na srpskim položajima, s puškom u ruci, našao se odmah posle 3. maja. Po oslobađanju Vukovara, postao je prvi čovek grada. Protiv njega u Hrvatskoj nema optužnica, ali mu nema ni povratka tamo. Za "Novosti", on se seća kako je sve počelo.

- Na prvim višestranačkim izborima u Hrvatskoj, aprila '90. u Vukovaru, na listama se našlo sedam stranaka s predznakom "hrvatska", i nijedna srpska. SDS Jovana Raškovića nije bio organizovan u ovom delu republike i naši sunarodnici su glasali listom za Račanovu levicu. To je bila kardinalna greška.

Na izborima za gradonačelnika Vukovara tada je pobedio Srbin Slavko Dokmanović, koji je ostao na toj funkciji od aprila '90. do 3. maja '91. Od tada nije dolazio na posao. Gradom su zagospodarili Tomislav Merčep i Blago Zadro. Oni su bili "bogovi" života i smrti.

- Uniforme Zbora narodne garde u Vukovaru počele su da se viđaju u rano proleće 1991. Negde oko 10. marta, u obližnjim Bogdanovcima, naš komšija iz Borova naselja Tomislav Merčep postrojio je 200 prvih "zengi" koje su se ubrzo našle u gradu. Prvi Vukovarci u ZNG bili su bivši robijaš Martin Došen i Damir Knežević (po ocu Crnogorac). Tadašnje paravojne jedinice Hrvatske regrutovale su stotine muškaraca, uglavnom iz dva vukovarska naselja Mitnica i Trpinjska cesta. Oba ova rubna naselja nikla su posle 1945. od doseljenika, udovica, očeva i majki ustaša iz zapadne Hercegovine i drugih ustaških uporišta u Drugom ratu - svedoči Višić.

Priča za sebe je i kako se naoružavala ova Tuđmanova garda. Novac za oružje prikupljali su i iz Srbije i Bosne!

- Tog proleća u Zagrebu je izglasan zakon o bescarinskom uvozu automobila u Hrvatsku sa Zapada - seća se naš sagovornik. - HDZ je bio iza svega, a automobili su se budzašto prodavali po celoj tadašnjoj SFRJ. Zatim se prešlo na šverc alkohola. Pića najboljih jugoslovenskih proizvođača bila su upola jeftinija od regularne cene u SFRJ i šleperi s alkoholom išli su ka svim republikama bivše države. Od tako "stvorenog viška kapitala" HDZ je kupovao oružje za ZNG.

Grad na Vuki i Dunavu, privredno čudo bivše zemlje, pre rata važio je za jugoslovenski. Kako priča Višić, Srbi su zarad bratstva i jedinstva od 1941. pristali da zaborave svoje poreklo. Uostalom, to je bio i uslov u Hrvatskoj ukoliko želite karijeru. Na rukovodećim mestima Vukovara, u privredi, prosveti, zdravstvu, sve dok HDZ nije konsolidovao vlast, ubedljivu većinu činili su Srbi. Ali...

- Ogroman broj pametnih ljudi Srba nije razumeo niti verovao šta im se sprema - priča Višić. - Počeli su da se osvešćuju tek kada su počele da im stižu "lojalnice" na radna mesta. Bez "lojalnosti" HDZ-u niko nije mogao da bude na rukovodećem mestu. Stigle su i šahovnica, putovnica, "osobna karta"... Zatim su pripadnici MUP Hrvatske postavili barikade prema srpskim selima i blokirali kasarnu u Vukovaru.Hiljade ljudi Srba našlo se zatočeno u gradu pod punom kontrolom Tomislava Merčepa.

Preživeli žitelji napuštaju podrume posle tromesečnog pakla Foto Vlada Dimitrijević / Tanjug

Kada se posle oslobađanja Vukovara (za potrebe tadašnjeg Jugoslovenskog komiteta za ispitivanje ratnih zločina) pisala istorija stradanja Srba iz ovog kraja, kao prvo ubistvo Srbina u ovom delu Istočne Slavonije navodi se slučaj Stevana Inića (63), iz Bršadina, koga je 1. maja 1991. ubio komšija Mihailo Glenčir, istaknuti ustaša. Drugi ubijeni bio je policajac Simo Ponjević, takođe iz Bršadina, koji je odbio da stavi šahovnicu na šapku. Njega su usmrtile kolege iz stanice na kućnom pragu 26. juna 1991. Teško ranjen, preminuo je na rukama majke.

U Vukovaru je prva žrtve bio Jovan Jakovljević, poslovođa u trgovini "Sport", a na meti Merčepa našao se jer je kao poslovođa odeljenja prodaje sportskog oružja iz radnje spakovao puške i pištolje i odneo ih u kasarnu JNA. To se dogodilo 29. juna.

Toranj u Vukovaru potpuno razoren u granatiranju grada

Smrt oca njegov sin Slobodan opisao je ovako: - Naša je kuća bila u potpunom okruženju, blokirana je i obližnja ulica kako bi bilo manje svedoka. Tatu su pozvali da izađe, rekli su da su policajci. Otac im je odgovorio kako mogu da dođu sutra, da je kasno i da ne želi izaći. Tada su viknuli da će u protivnom dići kuću u vazduh. Video je da nema kud i krenuo je napolje. Upalio je svetlo u hodniku i prišao vratima. Oni koji su bili napolju videli su siluetu mog oca i zapucali. Pao je glavom prema podrumu, na mestu je ubijen. Mladen Mrkić, direktor kooperacije u "Vupiku", 31. juna odveden je iz samoposluge u koju je navratio pred povratak iz firme. Sačekala su ga dva auta iz kojih su izašla četvorica muškaraca. Prvo su ga odveli u sedište Hrvatske teritorijalne odbrane, a onda na Dunav. Njegovo telo nikad nije nađeno.

Već 4. jula u raciji u Kozaračkoj ulici u Borovu naselju četiri naoružane grupe koje su predvodili Marušić, Roso, Zadro i Gatalo uhapsile su osmoro srpskih civila među kojima su bili Mijatović i Stojanović. Svi su pronađeni mrtvi...

General Žak Klajn i doktor Milorad Višić

- U julu se još moglo otići iz grada - nastavlja Višić. - Neke firme su radile i mnogo Srba je izašlo koristeći "propusnice", da bi, navodno, otišli na godišnji odmor. U avgustu, iz grada se već teško izlazilo. Oni koji su ostali morali su u podrume. Iz memle su izašli na današnji dan pre 25 godina. Na filmovima TV kamera koje su tada beležile oslobađanje Vukovara tačno se moglo videti ko su bili Srbi a ko Hrvati.

PARAVOJSKA I OVČARA

- MENE i JNA u Vukovar je poslao državni vrh SFRJ sa zadatkom da razoružam paravojne formacije i deblokiram kasarnu - seća se pukovnik Šljivančanin. - Hrvatska nije tada bila priznata i jedina regularna vojska bila je JNA. Dakle, u Vukovaru nije počeo rat Srba i Hrvata, već sukob s paravojskom HDZ.

Šljivanačanin navodi da je prva žrtva u Gardijskoj brigadi bio baš vojnik Hrvat, Davor koga je mina pogodila dok je razmeštao šator za kuhinju. Dodaje i da je velika sramota ono što se dogodilo posle na Ovčari, kada su pojedinci odveli i ubili više od 260 zarobljenih pripadnika ZNG. Kaže, nije bio tamo, a prema onome što je čuo, radi se o osveti za koju nema nikakvog opravdanja.

PUKOVNIK VESELIN ŠLjIVANČANIN: MITNICU "OSLOBODILI" NOVINARI

IME pukovnika Veselina Šljivančanina postalo je metafora za borbe u Vukovaru. Pred svaki 18. novembar njemu uredno stižu preteća pisma iz Hrvatske, a ova republika ga i dalje drži na crvenoj poternici Interpola. Potvrđuje nam da je i u četrvrtak 17. novembra na kućnu adresu "uredno" primio pismo iz Čapljine sa salvom pretnji porodici i njemu. Pukovnik, 25 godina od događaja, otkriva, za "Novosti", i malo poznatu činjenicu o, kako on kaže, "padu Vukovara".

- Zarobili smo hrvatskog vojnika iz Dedakovićevog štaba 16. novembra. Priznao nam je da oni redovno gledaju samo dnevnik TV Beograd, jer sve što kažemo ispada istina, dok njihovi non-stop lažu izveštavajući o tome kako se njihove snage odlično drže, čak i napreduju. Sledećeg dana u Vukovaru se pojavila ekipa RTV Novi Sad.

Pukovnik veli da je tada u kameru ispričao kako 18. kreću da "dovrše" oslobađanje ustaškog uporišta Mitnica i da je tamo "ostalo" još par ulica. Iste noći, pola sata kasnije, javio mu se hrvatski zapovednik Mitnice Dmitar Karaula, a odmah za njim i Marin Vidić Bili (Tuđmanov poverenik za Vukovar) i zapovednik položaja uz vukovarsku bolnicu. Ponudili su predaju vojnicima JNA.

- Karaula se predao dostojanstveno - seća se Šljivančan. -Postrojio je svoja 163 borca i šest oficira i, uz komandu "Ustaše, mirno", položili su oružje. Svi ovi ljudi su danas živi i svedoče. Vidić se predao drugoj jedinici. Sa njihovom predajom, i desetine hiljada ljudi iz podruma izašlo je napolje. Prestao je svaki organizovani otpor.

Šljivančanin kaže da se radilo o klasičnom vojnom lukavstvu. On je tada, nasuprot borcima s Mitnice, imao manje od 100 vojnika.