Miroslav Janković: Doživotna za Republiku Srpsku

U Sarajevu se danima presuda Radovanu Karadžiću prosejava kroz najgušće pravno sito: može li se od nje naknadno napraviti mina koja bi nekako razorila temelje Republike Srpske?

Može, smatraju misleći Bošnjaci, koji su i najgrlatiji u otkopavanju smisla i proricanju posledica haške presude prvom predsedniku RS. Jer, kako smatra filolog i orijentalist Esad Duraković, u Hagu nije osuđen Karadžić već Republika Srpska, kazna nije individualna jer ni krivica nije pojedinačna. Ona nije samo njegova, nego političko-vojnog rukovodstva čiji je on samo deo. Ta presuda nije samo njemu već svemu ispod njega, ona je trajna i za budućnost, i to je njena najveća snaga. Zato je treba snano i svakodnevno poentirati, smatra Duraković.

Ona će biti dežurna i stalno zategnuta omča oko vrata Republici Srpskoj, ako slučajno odluči da krene u samostalnost, dodaje na ovo politički analitičar iz Tuzle Sead Šehić.

Forum bošnjačkih intelektualaca i njegov predsednik Sead Kurtčehajić smatra da su dovoljne i dve tačke presude - udruženi zločinački poduhvat i genocid u Srebrenici - da se već sada može tvrditi da RS nije trajna kategorija. Amor Mašović iz Instituta za traženje nestalih lica žali što Karadžić nije osuđen za tri udružena zločinačka poduhvata: za genocide u svim opštinama BiH, terorisanje Sarajeva i za međunarodne taoce - jer bi tada automatski sva odgovornost sa njega prešla na institucije i celi vojno-politički establišment. Ali i presuđeno je dovoljno da se uskoro krene u široku akciju hapšenja više od 800 Srba čije je poternice pod šifrom “A” Hag već ustupio Bosni.

Po Mašoviću, uskoro se može očekivati hapšenje svih komandanata, zamenika, pomoćnika i načelnika jedinica Vojske RS, MUP RS i nekih jedinica JNA. Potom sledi hapšenje svih članova raznih ratnih predsedništava i kriznih štabova u svim opštinama BiH, jer svi oni su učesnici zločinačkog poduhvata. A onda će se krivica spustiti na još niže nivoe, i ovo je jedinstvena prilika da se presudi svim zlotvorima koji danas slobodno šetaju Bosnom, dopunjuje Mašovića niko drugi do Bakir Izetbegović. Jer, smatra se, valjda, da krivica Radovana Karadžića snagom i pravcem radijacije isejava iz njega i ozračuje ogromni krug ljudi oko njega.

Paralelno uz ovaj talas pretnji Srbima u Bosni, o liku dr Radovana Karadžića izriču se najfantastičnije ocene i najteže uvrede. Radiklani ekstremista Sejfudin Tokić je uzviknuo da je Karadžić najveći ratni zločinac u Evropi posle Hitlera, dodavši da će on istinski patiti samo ukoliko mu se ukine RS; pisac Marko Vešović tvrdi da je Radovan odvajkada imao u sebi megalomanska ubeđenja, pa je tako bio umislio da je on, nakon Njegoša i Vaska Pope, treći po vrednosti pesnik u Srba uopšte.

Bošnjački mediji iskopavaju iz arhiva razna tumačenje lika i dela Radovana Karadžića, pa tako citiraju njegovog kolegu sa studija i posla dr Senadina Ljubovića, koji je još pre pet godina izjavljivao da je Radovan bio slab student i lekar, egocentrik i varalica, i da je u detinjstvu seksualno zlostavljan od svoga oca, što je porodilo njegovu kasniju iracionalnu prirodu, osvetničku i sa ogromnom snagom autosugestije da je on zapravo izuzetan. A nije ni u čemu, već je on karikaturalan lik, smatra Ljubović. On funkcioniše fragmentarno, ali nijedan njegov deo nije ljudski, kaže na kraju dr Ljubović.

A neki su izračunali da je Radovanu izrečena u stvari najbolja moguća presuda, jer da je osuđen na doživotnu kaznu - za 20 godina bi stekao pravo prevremenog puštanja i mogao bi biti na slobodi oko 2028. godine. Ovako, po zvaničnoj presudi, to pravo će steći za 26,8 godina, i eventualno izaći iz zatvora oko 2035. godine, tj. kad bude imao oko 90 godina.

Primetno je da bošnjačka politička javnost muklo ćuti na činjenicu da je ovo prvostepena presuda, a da konačna može biti čekana i dve godine, da se u nekim formulacijama presude napominje ili sumnja da su muslimani sami gađali sarajevske civile na Markalama i u redu za hleb u tada Miskinovoj ulici, i da sve na kraju može biti (ne)očekivano drugačije. Tu stranu haškog papira oni ne vide, ne čitaju, ne priznaju: jednostavno su u koži samoproglašene, apsolutne žrtve partizanskog tipa postali bezosećajni na tuđu bol, patnju i stradanje.

Miroslav Janković, novinar