PRESREĆAN sam što sam u ovim godinama, a 73 mi je, uspeo da dođem na slobodu. Provesti skoro 11 i po godina u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala, mnogo je... Mada, moram da vam kažem da ja nemam nikakve zamerke na njen rad i uslove.

Ovo je u ekskluzivnom intervjuu "Novostima", odmah po dolazku iz pritvorske jeidnice u Haškom tribunalu, izjavio nekadašnji načelnik Generalštaba VJ i ministar odbrane Dragoljub Ojdanić.

* Po presudama, izgleda da nije išlo sve baš kako ste planirali...

- Otišao sam tamo ni kriv ni dužan, računajući da ćemo uspeti da dokažemo šta je istina. Međutim, ipak, to nije bilo onako kako sam ja mislio. Evo, pogledajte, jedan od mojih unuka je imao pet, a drugi šest godina kada sam ih ostavio i otišao u Hag. A oni su sada ljudi.

* Ipak, kako ste podneli boravak u pritvoru?

- Moram da vam kažem da sam se vrlo brzo adaptirao. Shvatio sam to kao jednu nužnost. Sve što se tamo događa je normalno. Jer, ja sam tamo bio u pritvoru. Moram da vam se pohvalim da nisam došao iz zatvora. Ja sam, ipak, vojnik koji je prošao sito i rešeto, tako da meni ništa od toga nije bilo posebno neobično.

* Kako ste, recimo, uspeli da nađete zajednički jezik sa optuženim pripadnicima OVK ?

- Bili smo na istom spratu. I zaista, moram da budem potpuno pošten, nemam ni reči zamerke na njihovo ponašanje tokom boravka u pritvorskoj jedinici. Ni reči. Oni su bili vrlo korektni. Čak su redovno dolazili na naše slave. Ponašali su se lepo. Pošto ne slave slave, kada su proslavljali rođendane onda su sve pozivali, mi smo se odazivali. Ljudi mogu sve kad hoće.

* Kada ste otišli u Hag postojao je problem sa Kosovom, danas kada ste se vratili takođe. Kako sada gledate na to?

- Molim vas da o tome ne razgovaramo, jer ne mogu da odgovorim u dve rečenice. To me u srce dira. Mi taj problem moramo da rešimo. Ili - ili. Ovo se ovako ne može odugovlačiti. Ali, ne stalno na štetu srpskog naroda.


RADIO SAM PO 15 SATI DNEVNO

* Poznato je da ste dok je trajalo suđenje, stalno dodavali advokatima ceduljice sa pitanjima za svedoke...

- To umalo nije bila moja tragedija. Pripremu za odbranu počeo sam 2001. godine i do 2002. godine, radio sam po 15 sati dnevno na odbrani. I taj sam kontinuitet nastavio u pritvorskoj jedinici. Kada je bio završen prvostepeni postupak, bio sam mnogo malaksao, stalno mi se spavalo. Lekari su mi postavili ozbiljnu dijagnozu. Morao sam da prestanem da radim, ali bilo je već kasno. Ne mogu da kažem da sam zadovoljan svojim saoptuženima koji su to malo i neozbiljno shvatili. Zato su i prošli kako su prošli. Ali, ja nisam mogao da dozvolim da doživim infarkt, da ne vidim više nikad svoje unuke i ostavim kosti van Srbije, za koju bih život dao.