Srbi, ne predajte se!

KONjIC - Nakon što je od haškog tribunala dobio odgovor da naknada za nešto više od 1.000 dana neopravdano odležane robije nije predviđena statutom, Zejnil Delalić iz Konjica, jedini do sada sudski oslobođeni haški zatvorenik, je tužio svoju državu BiH, kao direktnog saučesnika Tribunala u teškoj krivičnoj radnji.
Delalić je „tehnički“ uhapšen u Minhenu, a zahtev za izručenje i svu potrebnu dokumentaciju potpisala je BiH.
Na pitanje zbog čega nije direktno tužio Haški tribunal, Delalić kaže da u istoriji nikada nije postojao takav sud i njegovi advokati smatraju da su mnogo veće šanse da naplati štetu ako tuži svoju državu koja može posredovati kod UN kao osnivača Haškog tribunala.
- U Minhenu sam 20 godina vodio firmu u kojoj je radilo nekoliko stotina ljudi. Samo šteta što četiri godine firma nije radila bila je veća od pet miliona evra. Tragično je što su vlasti BiH, ali i Srbije i Hrvatske, pristale da Karli del Ponte isporučuju sve koje traži po cenu „sopstvenog života“, bez garancije da će nevini, odnosno oslobođeni u Hagu dobiti odštetu i svaku vrstu rehabilitacije, kako rade svi sudovi u svetu.
Zejnil Delalić je bio komandant Prve taktičke grupe Armije BiH a „proslavio“ se hapšenjem Juke Prazine na Igmanu i prvim javnim priznanjem da Muslimani ratuju sa Hrvatima. Kada je to ponovio nekoliko puta pred svetskim medijima, Tuđman je raspisao nagradu za njegovu glavu, a Alija Izetbegović se odrekao njegovih usluga. Krajem 1992. on se vraća u Nemačku u svoju firmu gde gotovo zaboravlja na rat. Tamo je uhapšen 18. 03. 1996. i prebačen u Hag. Posle čitavog sudskog procesa biva oslobođen 16. 11. 1998. godine a tužitelj Haškog tribunala se žalio na presudu da bi ga tek drugostepeno veće konačno razrešilo haških muka 20. 02 2001. godine.
- Mene su Hrvati poslali u Hag. Zahvaljujući najviše svedočenju Srba koji su potvrdili da nisam imao nikakve veze sa zločinima ni u Čelebićima niti u Bradini, postao sam slobodan čovek. Nažalost i danas me pojedini „samozvani istoričari“ optužuju za neke zločine nad Srbima, gađajući se mestom i datumom, mada postoje neoborivi dokazi da sam u to vreme uveliko bio u Nemačkoj. Jer, od kada sam novembra 1992. napustio Bosnu, u nju se nisam vratio sve dok nisam oslobođen iz Haga. Zločine nad Srbima moraju zbog samih Srba da ispitaju ozbiljni a ne samozvani istoričari kao uostalom i sve druge zločine. Uostalom moja deca Salko i Aleksandra su iz mešovitog braka, pošto im je majka Srpkinja i meni je posebno stalo da se dođe do prave istine. Ali, Haški tribunal je učinio neviđene zločine nad samim Srbima i to srpski političari iz srama (kao i bosanski i hrvatski) prećutkuju.
Zato poručujem pre svih svim Srbima jer se na njih vrši najveći pritisak (ali i svim ostalima) da se za živu glavu ne predaju ako se ne osećaju krivima. I Karadžiću i Mladiću mojim ratnim neprijateljima!!! I ovom ludilu zvanom Hag mora doći kraj, a dotle neka se kriju.
DA PLATE NEZNANjE
NIKADA neću zaboraviti kada je negde 1997. jedna delegacija došla u posetu haškom zatvoru - priseća se Delalić. - Stajali su tik uz železnu mrežu kaveza osam puta pet metara dok smo bili u šetnji, a onda je jedan od posetilaca pitao čuvara na nemačkom, ne sluteći da sam ja profesor nemačkog: „Izvinite šta jedu ovi zločinci?“ Očigledno su nas držali za urođenike i kanibale, a ovaj mu je odgovorio. „Nećete verovati isto što i mi, samo malo više hleba!“. E doći će vreme da svoje neznanje plate. Ako ne i novcem, onda božijom kaznom...

UBILI SLAVKA I MILANA
POSLEDNjE trenutke svoga života bivši gradonačelnik Vukovara Slavko Dokmanović proveo je sa mnom. Govorio mi je da se u Hagu čovek uzaludno brani, jer je unapred osuđen. Ja sam mu pomagao i oko odbrane jer nije govorio strane jezike i hrabrio ga tu noć pre nego što se ubio. Da je još samo malo izdržao ubeđen sam da bi bio oslobođen jer elemenata za njegovu krivicu nije bilo. A branio ga je jedan od najboljih, ne samo srpskih advokata, Toma Fila. Velika je sramota da je taj čovek umro sa takvim belegom. Kada su ga stražari našli mrtvog bio sam frapiran a svi haški zatvorenici - i Hrvati i Srbi i Muslimani - lupali su tanjirima po zidovima ćelija više nego do 5. oktobra u Beogradu. Samo mesec dana kasnije, Haški tribunal je „ubio“ dr Milana Kovačevića iz Prijedora. Čoveku je pozlilo u otvorenoj ćeliji, a Tihomir Blaškić, Hazim Delić, Duško Tadić i ja smo mu davali disanje usta na usta. Čuvari u toj civilizacijskoj tekovini zvan Hag, nonšalantno su rekli da je dr Kovačević često tako bolestan i da su već pozvali lekare ali da zbog saobraćajne gužve kasne.

VEZAN 10.000 PUTA
HAG radi po principu sudova iz 18 veka a ovde se priča o nekom „hotelskom smeštaju“. Ja sam samo za vreme suđenja prilikom odvođenja i dovođenja bio vezan lisicama više od 10.000 puta, a o drugim vrstama maltretiranja da i ne govorim!