Igor Mandić: Razgolićena demokratija

JOŠ u vreme socijalizma dolazio sam u Beograd po injekciju optimizma. Meni je ovde duh kulture, života, druženja uvek bio bolji, intenzivniji i draži nego zagrebačka učmalost. Doduše, kad to kažem, u Beogradu neki mi i danas tvrde obrnuto, da je u Zagrebu bolje. Ja uvek tražim bolje a ne lošije kod naših suseda, koje smatram braćom.

Po novu injekciju optimizma, poznati zagrebački kritičar, esejista i polemičar Igor Mandić (1939) došao je na beogradski Sajam knjiga. A domaćinu je uzvratio kreativnošću, pozitivnom energijom i duhom, promovišući dva svoja nova dela: „Kaj ste pisali, bre? Šta ste napisali, bre?“ („Službeni glasnik“) i u jednom tomu objavljene dve knjige, sa dva lica „Zauzeto, Hrvat“ i „Sloboda lajanja“ („Profil“).

- Jedna druga vrsta optimizma mi je ovde uvek bila potrebna, a to je injekcija idejnog, političkog, filozofskog, disidentskog otpora ondašnjem sistemu - objašnjava Mandić. - Iako formalno nisam bio član pripadao sam onoj grupi uz Ljubu Tadića, Dobricu Ćosića, Kostu Čavoškog, Vojislava Koštunicu i ostale koji su zastupali ideje antikomunizma i višepartijskog sistema. U Hrvatskoj nisam mogao da nađem nijednog sagovornika, jer je tamo antikomunizam bio nacionalistički. Toga sam se grozio. I sad se grozim toga.

* Bežeći od komunističkog totalitarnog sistema u obećani kapitalistički raj, da li smo iz tog prethodnog sistema odbacili ono što je bilo dobro?

- Sa prljavom vodom iz korita smo izbacili i dete. Tu narodnu poslovicu je Josip Broz prvi citirao. Interes kapitala, koji je raspoređen prema klikama i grupama, oduzeo je svest o socijalnoj ravnopravnosti među radnim ljudima. U Hrvatskoj ne postoji radnička klasa. Radnik je preimenovan u „djelatnika“. Toliko su u ranom periodu tuđmanizma mrzeli sve iz socijalizma, pa su i reči menjali. Ali, događalo se nešto što ni Šekspir, ni Umberto Eko ne bi mogli objasniti: promenom naziva menjala se i sama suština pojma. Iako praktično imamo radnike, koji po ulici kopaju kanale, radnička klasa svesno je prebačena u glupavu rulju. Sistemsko zaglupljivanje naroda dalo je svoj plod. Kad naši novi lideri čuju reč klasa i klasna borba hvataju se za glavu i čupaju kosu.

* Da li nove demokratije na Balkanu boluju od sličnih bolesti?

- Demokratija je dala svima po malo i to lažno. Izašla je na nudističku plažu i samo pokazuje vlastitu golotinju, ali nikome ne daje za pravo ni da je zloupotrebljava niti ona ikoga voli. Samo se uveče vraća svom ljubavniku kapitalu.

* Partije u Srbiji i u Hrvatskoj, čini se, zadržale su istu matricu kao i nekadašnji Savez komunista...

- U Hrvatskoj se KPH zove HDZ. Osamdeset odsto jedne ustaške stranke u Hrvatskoj došlo je kao kadar iz SK i tako je napravljena sa velikim N, Neoustaška rekonkista na čelu sa šeficom komunista.

* A u čemu je razlika?

- Ta jedna partija, SK, bila je toliko velika i možda nismo videli sve njene pipke, od vrha do dna, ali sad su ove bande, klike koje se bore za novac i pozicije puno vidljivije. Ta čuvena tvrdnja da sve države na svetu imaju svoju mafiju je kod nas obrnuta. Ovde mafija ima svoju državu. To ne kažem samo ja, to je sto puta već ponavljano.

* Balkanske elite su se poslednjih godina besramno obogatile, a narod izgubio. Mogu li se stvari iole popraviti?

- Nikako. Jedino da sve pohapsiš i oteraš na doživotnu robiju. I da im sve otmeš! Ali, to je onda socijalna i politička revolucija, koja sa sobom povlači masovne žrtve. Ukoliko bi i postojala unutrašnja sila da to izvede, naišla bi na strahoviti otpor Evrope i sveta. Više nije isto kao nekada, zavisimo od reagovanja stranih sila, a naročito od agentura, koje su nas rasturile. I dan-danas deluju među nama i upravljaju raznim dešavanjima, kao i pitanjem Kosova.

* Imate vrlo jasan stav po pitanju Kosova.

- To je zemlja oteta srpskoj celini.

* Tvrdite i da je izvršen nameran progon Srba iz Hrvatske, a da je Tuđman izbegao Hag. Kako će istorija tome suditi?

- Istorija će sigurno suditi tome. Milom, ili silom - biće presuđeno. Jesu li Turci posle pet vekova isterani iz Srbije? A sad gledate turske sapunice svaki dan. Oni su silom isterani, milom su se vratili. Kada su Srbi u Hrvatskoj u pitanju, potrebna je velika volja i veliki novac. I s jedne i s druge strane. Hrvatska je tu najviše dužna, mora platiti ono što je uništila, što je otela. Oteto prokleto se jednom mora vratiti.

* Svojevremeno ste otvorili i pitanje „domovinskog rata“, kao građanskog rata...

- Mogu ga zvati otadžbinski, domovinski, pionirski, senilni, meni je svejedno. Ja znam da je to bio građanski rat na terenima Jugoslavije. Kao glavni urednik „Vjesnika“, početkom 2000, hteo sam da se kroz jednu masovnu anketu, u kojoj bi učestvovalo što više intelektualaca, progovori o smislu i karakteru tog rata i o „Oluji“. Da li je ona bila zaista legitimna akcija, ili smišljen zločinački čin progona jednog naroda? Stigao sam da objavim dva-tri teksta. Pošto je to bilo svetogrđe, smenila me koalicija SDP-ovaca, sa jednim Račanom na čelu.

* Čini se da tema građanskog rata nije do kraja otvorena ni u jednoj od bivših republika Jugoslavije...

- Treba uvažiti i to da u Srbiji postoji otpor redefiniciji tog rata i uloge Srbije u „prekograničkim“ sukobima. Činjenica je da je vojska koja se smatrala srpskom, mada to nije bila, nego JNA, prešla granicu Srbije i Hrvatske na hrvatsku stranu, a da se obrnuto nije događalo. Sama ta činjenica je poznata i banalna, a smisao i značenje toga nisu baš vojno-politički do kraja razbistreni.

* Kako tumačite što o najosetljivijim društvenim pitanjima poslednjih godina intelektualna elita - ćuti?

- To je najslabiji sloj u svakoj kulturi. I kurve imaju neko stanovište i neku ličnost, dok su intelektualci većinom slabići, povodljivci. Ne želim da budem prepotentan i da procenjujem paušalno, jer bi i meni mogli da prebace nešto slično. Intelektualci su korisni svakom režimu, oni su potrebni kao jedna vrsta idejnoga premaza, oni daju stajling sistemu. Zato moraju biti negovani, uglađeni, jer određuju neke intelektualne i duhovne mode. Korisni su čak i kada su preverice i poturice, bez obzira kojoj naciji pripadaju. Intelektualci su, doduše, sirotinja, teško im je zameriti i to što žude za nekom malom koristi i tu i tamo skrenu sa pravih linija. Samo sveci i magarci idu pravo, a mi obični ljudi ne možemo, vrludamo.

* Šta danas znači biti intelektualno hrabar?

- To, prvo, znači odupreti se ideji da je privatna svojina sveta. Zatim, zastupati stav da su nacionalne granice besmislene i da ih treba ukloniti. Hrabar bi bio i onaj koji bi postavio ponovo neki prosvećeni samoupravni apsolutizam. To je malo u suprotnosti sa mojim prethodnim idejama o višepartijstvu, ali mnoštvo partija u našim zemljicama stvarno izaziva utisak bordela. Premale su to zemlje za toliko partija, za toliko novina, televizija i kupleraja.

* Jednom ste rekli da se Srbi i Hrvati „mogu evropeizirati samo ako se stope bez granica“?

- Ja mislim, tvrdim, želim, ne znam šta je gluplje od toga, da možemo postati pravi Evropljani samo ako ruku pod ruku, kao braća, uđemo u Evropu. Ja sam to „brate, bre“ čak i stavio u naslov svoje nove knjige. Jer pravo značenje mog naslova „Šta ste napisali, bre?“ jeste „Šta ste napisali, braćo?“.

* Da li možemo posle svega lošeg što se dogodilo da nađemo te zajedničke tačke? Šta su one?

- Naše slovenstvo. Naše praslovenstvo. Mi smo još pre dolaska na ove terene bili zajednička plemena. Posle se razdvojili, što je prirodno. Jedna porodica je otišla ovamo, druga tamo. Ujedinile su se u manje zajednice, veće, srednje, našle svoje vođe, popove, trgovce, svodnike, ratnike. Ali ono zajedničko, krvno - ostalo. Mi smo ista krvna grupa, bez obzira na ove moderne genetičare, koji nas sad istražuju. Oni izmišljaju svašta, da smo iz Ukrajine, Islanda. Možda i geni jesu, ali narodnu seobu Slovena još niko nije pobio, iako su pokušavali sa tim keltskim i drugim teorijama.