ZNAO je Rastko Švalba (80), iz Rijeke, da slike iz detinjstva samo čekaju povod da izrone na površinu i potresu čoveka do suza. Taj povod za ovog uglednog hrvatskog profesora istorije umetnosti zbio se u nedelju u Novom Sadu, na otkrivanju spomen - obeležja njegovom dedi Vasi Stajiću.

Pred velikim bronzanim spomenikom svog znamenitog pretka (rad akademskog vajara Slobodana Bodulića) pred zgradom Banovine, prof. Švalba, kao specijalni gost na ovoj svečanosti, prisetio se svojih dečačkih dana u Sremskim Karlovcima i u Novom Sadu.

Dolazio je ovamo iz Rijeke da provede letnje mesece sa porodicom svoje majke Danice čiji je stub bio ozbiljni, učeni i brkati deda Vasa. Danica, Stajićeva jedinica, rođena je u Pljevljima 1905. godine. Na studijama umetnosti u Zagrebu, upoznala je Vladimira Švalba s kojim se ubrzo venčala i nastanila u Sušaku, današnjoj Rijeci.

- Deda je već bio uveliko oboleo od tuberkuloze, pa je sa mnom i sa mojim mlađim bratom Vanjom komunicirao sa rastojanja. - kaže prof Švalba u ispovesti za „Novosti“. - Plašio se da bolest ne prenese i na nas.

Mnogo godina docnije, Rastko je saznao da je njegov deda tuberkulozu „zaradio“ na desetogodišnjoj robiji na koju je osuđen, jer je kao učitelj vodio svoje srpske đake na Kosovo da protestuju protiv austrougarskih vlasti. Oronulog zdravlja, ali nimalo pokoleban u svojim idejama o ujedinjenju Srba, oslobođen je 1918. godine.

PO VASINOJ ŽELJI PORODICA Švalba poreklom je iz Moravske oblasti u Nemačkoj. A Rastku je ime nadenuo deda Vasa.
- Bio sam najstariji unuk, moj otac je imao još tri brata, pa je nekako bilo logično da se ispuni dedina želja - kaže prof. Švalba.

Stajić (1878-1947), apostol Vojvodine i srpski Sokrat, kako su ga zvali savremenici, rođen je u siromašnoj seljačkoj porodici u Mokrinu. Iz sremskokarlovačke gimnazije izbačen je zbog propagiranja socijalističkih ideja, te je školu završio u dalmatinskom mestu Senj.

Pravo je diplomirao u Budimpešti 1902. i započeo rad kao učitelj u banatskim selima, potom je bio profesor u Pakracu, pa u Učiteljskoj školi u Somboru. Kao poverenik Srpske narodne omladine propagirao je ujedinjenje svih Srba, ali za razliku od Jaše Tomića, on se nije zalagao da Banat, Bačka i Baranja „obuku srpsku košulju“, već „jugoslovenski kaput“.

Bio je i sekretar Matice srpske, ali je 1944. godine, na poziv svojih đaka prešao u Srem i pridružio se NOB-u. Nije bio po volji nijednoj vlasti, zato što je, kako je to zabeležila Isidora Sekulić, bio privržen istini „kako to samo može čovek urođeno siromašan, srdito otporan i uporan“.

- Tako srditog i upornog ga se i sećam - nastavlja svoju priču Stajićev unuk Rastko Švalba. - Kada sam se uoči Drugog svetskog rata i ja razboleo od tuberkuloze, proveo sam sa dedom pola godine u Karlovcima. Čim sam stigao, odveo me u porodičnu biblioteku i natovario mi naramak knjiga. Sve su to bili ruski i francuski klasici.

- Ulio mi je ogromnu ljubav prema knjigama - priseća se prof. Švalba. Vasa Stajić u ležećem položaju, u krevetu, napisao je neke od svojih 20 knjiga. Najpoznatije od njih su monografije o Svetozaru Miletiću i o Zmaju, kao i Novosadske biografije u pet tomova.

Poslednji put Švalba je boravio u Novom Sadu kao šesnaestogodišnjak, 1947. godine, na sahrani svog dede.

- Tek tada sam shvatio da je on zaista veliki čovek - kaže riječki profesor. - Nekoliko hiljada ljudi ispratilo ga je na večni počinak, a ja sam u sebi mislio: „Ja sam unuk velikog Vase Stajića.“

Istovetna misao čitala se i u nedelju na licu prof. Rastka Švalbe.