Slobodan Marković: Dve Srbije se već pomirile

U JUGOSLAVIJI nije bilo demokratije od 1929. do 2000. godine, a od 1941. do kasnih pedesetih neprekidno je postojao totalitarni poredak. Zato su Zakon o rehabilitaciji, sa zakonima o restituciji, o antidiskriminaciji i dostupnosti tajnih dosijea, koji još nije donet, srž antiautoritarnih zakona bez kojih nema liberalne demokratije, smatra istoričar Slobodan G. Marković, profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

* Zašto je rehabilitacija bitna baš danas kada Srbija ima daleko veće probleme: sever Kosmeta, kandidaturu za EU, ekonomsku krizu?

- To pitanje čujemo svaki put kad se ljudska prava postave na dnevni red. Srbija je u prvom članu Ustava definisana kao država vladavine prava. Samim tim rehabilitacija je ključno pitanje. Osim toga, politička suđenja trajala su sve do osamdesetih i nisu stvar davne prošlosti. Mnogi koji su ih prošli živi su i danas. Rehabilitacija je neophodna zbog uspostavljanja vladavine prava.

* Da li i druge zemlje, posle 70 godina, „biju bitku“ između partizana i kolaboracionista?

- Srbija se razlikuje od većine drugih bivših komunističkih zemalja koje su još 1990. zaključile da im je to nulta godina i da poništavaju sve što se dogodilo od kraja Drugog svetskog rata kao deo sovjetske okupacije. Jugoslaviju su 1944. oslobodile trupe NOP-a, uz podršku Crvene armije. Zato je i različit stav nego bilo gde drugde. Imali smo dva antifašistička domaća pokreta, a i komunisti i ravnogorci su bili državljani Jugoslavije. Različito na to gledaju neke bivše komunističke zemlje u kojima je opšteprihvaćeno da je 1945. početak strane okupacije.

* Nije li ipak apsurd da Srbija u 21. veku i dalje bude podeljena na četnike i partizane?

- Taj antagonizam ne postoji u onoj meri u kojoj se čini na osnovu izjava političara. Pitanje o postojanju dva antifašistička pokreta je u srpskoj istoriografiji završeno već devedesetih i od tada postoji konsenzus. Ostalo je bespotrebna politizacija.

* Zašto? Neko skuplja političke poene u predizbornoj godini?

- Ko god da skuplja, mislim da pravi lošu kalkulaciju i da mu to neće doneti nikakve glasove.

* Kada govorite o dva antifašistička pokreta, u drugi ubrajate i ljotićevce i nedićevce?

- Problem je u nazivu „četnici“, koji je toliko širok da pod njim može da se podrazumeva bilo šta - od ravnogoraca, preko „legalizovanih četnika“, raznih frakcija u Crnoj Gori, BiH i Hrvatskoj, do kvislinških jedinica Koste Pećanca. Zbog toga je zakon iz 2004. jasno istakao da status borca NOR pripada članovima Jugoslovenske vojske u otadžbini i Ravnogorskog pokreta. Ljotićev „Zbor“ direktno je sarađivao i bio potčinjen nemačkim okupatorima. Vlada Milana Nedića bila je vlada samo pod znacima navoda. Jer, Srbijom je upravljala nemačka vojna komanda, koja je mogla da uhapsi koga je htela. Nedićeva vlada bila je potčinjena i zato je bila tipična kvislinška tvorevina.

* Znači li to da je postupak za rehabilitaciju Nedića iluzoran?

- Mislim da ne bi trebalo da dođe do njegove sudske rehabilitacije. Normalno je da srpske izbeglice iz NDH, odnosno njihovi potomci, gaje poštovanje prema Nediću, zbog spasavanja stotina hiljada Srba koji su u Srbiji potražili spas, ali ovde je reč o ogromnim zločinima koje su Nemci počinili, a tokom kojih pripadnici Nedićevog aparata nisu uradili ništa da ih spreče ili su čak i neposredno učestvovali u njima.

* Ima onih koji veruju da bi daleko više ljudi stradalo u odmazdama da nije bilo Nedića...

- Postoji razlika između Božjeg suda i vladavine prava. Na Božjem sudu mere vam sve zasluge i sva nedela i sagrešenja za života. U vladavini prava dovoljno je da ste odgovorni za smrt jednog čoveka. Za to vas ne može osloboditi krivice ni to što ste spasli hiljade!

* Veliku buru izazvala je najava Mađarske da će staviti veto na našu kandidaturu u EU ako imovina ne bude vraćena Mađarima koji su prisilno mobilisani u Drugom svetskom ratu. Vlast to planira da reši stavom zakona o rehabilitaciji koji kaže da samo ratni zločinci nemaju pravo na povraćaj. Kako pouzdano znamo ko je bio ratni zločinac?

- Državna komisija za ratne zločine napravila je 1946. spisak. Ostale osobe su za ratne zločince pojedinačnim aktima proglašavali Ozna, KNOJ i vojni sudovi. Način vođenja Komisije često je bio suprotan načelima vladavine prava, pa će mnogi sa tog spiska biti rehabilitovani. Za ratnog zločinca proglašen je i knez Pavle, iako je priveden i odveden iz Jugoslavije 27. marta, devet dana pre nego što je počeo rat, što je besmisleno.

* Ali ko jesu bili ratni zločinci? Kako da znamo da neko ko je bacao ljude u Novom Sadu pod led neće dobiti satisfakciju?

- Veliki je broj stranih državljana koji su učestvovali u ratnim zločinima, a pripadali nemačkim, mađarskim i bugarskim okupacionim snagama. Tu su i ustaše, koje su delovale u Sremu, zatim folksdojčeri koji su osnovali neku vrstu sopstvene države u Banatu i masovno pristupili zloglasnoj SS diviziji „Princ Ojgen“, kao i svi koji su učestvovali u zloglasnoj „Raciji“, u januaru 1942, u Bačkoj. Tu su i pripadnici mađarske fašističke organizacije „Strelasti krstovi“ i balisti na Kosovu. Dokumentacija o ratnim zločinima najčešće nedvosmisleno pokazuje ko je počinio ili sudelovao u ratnim zločinima, a ko je proglašen za zločinca iz ideoloških razloga, pa se ne treba pribojaviti da bi ratni zločinci mogli da budu rehabilitovani.

* Očekujete li da posle rehabilitacije i restitucije zaista dođe do pomirenja „ove“ i „one“ Srbije?

- Proces pomirenja počeo je još 2004, kada je zakonom definisano da su pripadnici NOR-a i ravnogorci. To nam pokazuje i činjenica ko je sve glasao za Ustav 2006, pa, u krajnjem slučaju, i ko sve sedi danas u Vladi.

* A kada će doći do pomirenja u regionu?

- Odgovornost za mnoge traume snosi komunistička vlast, koja je lažnim izjednačavanjima i stavljanjem pod tepih zločina iz Drugog svetskog rata u ime bratstva i jedinstva, dodatno zakomplikovala situaciju. Iskustvo Nemačke i Francuske pokazuje da je izmirenje ipak moguće kada postoji spremnost političkih elita.

* Postoji li? Imamo slikovit primer Hrvatske i stavljanja van snage srpskih optužnica...

- Treba razlikovati političke kalkulacije od jasno izražene potrebe da dođe do regionalnog pomirenja. Stanje danas je daleko bolje nego deceniju ranije. Međutim, devedesetih se desila etnifikacija politike. To periodično otežava izmirenje. Jer, ako jedna stranka okuplja samo pripadnike jednog naroda ili manjine, normalno je da će svake izborne godine koristiti nacionalnu retoriku da bi homogenizovala glasove birača.

* Kada će to prestati i stranke početi da liče na evropske?

- To se već polako dešava. Ali, mi u ovom trenutku imamo drugi fenomen: stranke ekstremne desnice imaju veću podršku u nekim razvijenim evropskim zemljama nego u Srbiji ili Hrvatskoj. Problemi koje Zapad vezuje za Balkan u stvari su opšteevropski.

* Kako razlikujete koje su stranke u Srbiji leve, a koje desne?

- Podele na leve i desne relativizovane su i u samoj Evropi. Tipičan primer su laburisti u Britaniji, koji su od partije umerene levice, sa jakom socijalističkom frakcijom, prešli u stranku centra. Mnoge evropske socijaldemokratske stranke, u uslovima krize, sprovode mere protiv kojih se inače zalažu. Borba se trenutno vodi između neoliberalnog i ublaženog neoliberalnog modela kapitalizma koji prihvata određene socijaldemokratske vrednosti. Znači, politička borba se vodi u centru.

* Celu planetu potresaju protesti protiv korporacijskih aždaja...

- Društvene mreže pružaju i malim grupama mogućnost da se istaknu, ali niko ne očekuje da će na izborima u SAD pobediti anarhisti ili komunisti. Opet će se borba voditi između republikanaca i demokrata. Čak i nove partije, poput berlinske Partije pirata, deluju u okviru konsenzusa u koji mogu da se uklope.

* A kako vidite stanje u Srbiji? Evropska unija se, uprkos tome što je kandidatura nadohvat ruke, čini sve dalje, uslovi kao da se samo nižu.

- Kada posmatrate region, većina zemalja se nalazi u gorem položaju od Srbije jer je nivo zaduživanja takav da će tek opterećivati generacije koje dolaze. Mi imamo psihološki problem, jer većina ljudi starije i srednje generacije poredi život sa sedamdesetim godinama ili vremenom Ante Markovića. Brzo smo zaboravili kako smo živeli 1993. Odgovornost za to snose i vlasti posle 2000. zbog nerealnih prognoza. U ovom trenutku imamo BDP od tri četvrtine onog iz 1980. Svet za sve to vreme ide nezaustavljivo napred. Kad jednom skrenete na istorijskom putu, teško je vratiti se u glavne tokove. Nije lako prevazići nasleđenu zaostalost, a kada bi naša politička elita o tome češće pričala, manje bi bilo osnova za lažne nade.