Ceo život sanjam dom, ali ne gubim vreme u lažnoj nadi. Ja sam lutalica. Leptir. Ima u meni i očeve melanholije i majčine odlučnosti, ali, u neprestanom lutanju, sledim svoj mladalački zavet da ću živeti samo svoj život. U njemu nema mesta za izgubljene snove, površne ljude i laž. Ako se jedno jutro probudim u svom domu, dobro je! Ako ne, neću patiti. Ali, kao što je 1804. moj veliki predak vožd Karađorđe poverovao u čudo, i ja u život verujem kao u čudo!

Po ocu, Njeno kraljevsko visočanstvo kneginja Jelisaveta Karađorđević je čukununuka vožda Karađorđa. Po majci, direktan potomak ruske carice Katarine Velike, praunuka velikog kneza od Rusije Vladimira. Pripadnik dinastije Romanov. U njenim venama teče i danska i grčka kraljevska krv. Ali, princeza Jelisaveta najpre je široka duša istinske otmenosti i ličnog gorkog životnog iskustva:

- Kad srce zapišti misao je kriva, a ja lošoj misli nisam dobar domaćin - kaže uz popodnevni čaj od jasmina koji služi iz engleskog porcelana, u svom beogradskom iznajmljenom domu punom svetlosti i uspomena.

JASMIN Parfeme pravim jer me kroz život vode mirisi detinjstva. Moja omiljena cvetna kombinacija je zumbul, jasmin, cvet narandže. Napravljen je po tehnologiji Indijaca - ne morate da ubijete cvet da biste iz njega izvukli miris.

Da li će joj, posle mnogo godina i političkih obećanja pripasti nešto od porodičnog nasledstva - ne zna. Svojevremeno, želela je da vila „Crnogorka“ koju je njen otac, knez Pavle, kupio njenoj majci, kneginji Olgi, postane muzej, kuća sećanja. Punih 46 godina živela je daleko od Srbije, selila se tridesetak puta i srećna je, kaže, što ne poznaje osećaj pripadnosti jednom mestu.

- Moj san da rehabilitujem oca veći je od svakog dvora - kaže. - Rehabilitacija nije dobra reč, jer on ništa nažao nije uradio svom narodu, ali moja najveća dužnost je da oživim sećanje i ispravim nepravdu koja je bolno i dugo pratila naše živote.

Zahtev je podnela, svedočenje na sudu bilo je potresno. Podržava je tim advokata. Princeza iza koje je 200 godina srpske istorije nada se da će knez Pavle biti rehabilitovan.

- Sećam se noći pune vetra, kada smo izlazili sa dvora. Plakali smo, a hladnoća mi je ledila lice.

Lutke nikada nije volela da se, kad joj je teško, za njih pridrži. Istina počinje 27. marta. To je koban datum za njenu porodicu. Na Topčiderdskoj stanici, pre nego što je ušao u voz,knez Pavle se okrenuo i rekao: „Jadan moj narod“.

SUDBINA SA Karađorđevićima je bila u dobrim odnosima sve dok je prestolonaslednik nije izbacio iz Belog dvora.
- Moje suze nekada su bile lekovite. Ništa nisam uzela od drugih, a neka se sudbine uplaše oni koji jesu - kaže Jelisaveta.

Beli dvor pamti lepo, u mislima joj je bašta puna cveća, divni konji koje je Tito nasledio. Knez Pavle izgnan je iz bivše Jugoslavije, sa suprugom Olgom, sinovima Aleksandrom i Nikolom i ćerkom Jelisavetom. Posle progona u Afriku i seobe u Veliku Britaniju, skrasio se u Švajcarskoj, gde je sahranjen.

Bio je 13. septembar 1976. kada je u hodnicima američke bolnice u Neiju, otmenom predgrađu Pariza, odjekivao očev glas: „Nemojte ih ubiti!“. I dok se otac opraštao od života, a ona od njega, oživeo je strah od oficirskog mača koji im je sevao nad glavama 27. marta 1941.

- Sveti sinod mi je ispunio želju i dozvolio da se posle trideset godina održi parastos mojim roditeljima. Želja mi je da se mošti oca, majke i brata Nikole, koji su sahranjeni u Lozani, pohrane u crkvu Svetog Đorđa, u porodičnu grobnicu na Oplencu. Želim da oca vratim među Srbe, kojima je ostavio najlepše muzeje, građevine, slike, skulpture. Iznad svega želim da raščistim istoriju, konačno ponizim nepravdu - kaže princeza.

ENGLESKA KRUNA Sa princom Čarlsom volim da ogovaram familiju - kaže Jelisaveta.
- Bliski smo, razumemo se, podržavamo. Volimo prirodu. Oduševljava me što u Rumuniji oživljava sela. On je divan otac, deca su mu izrasla u dobre ljude. A Kejt je prelepa!

Nepravda je, kaže, uvek progonila. Kao divlja zver.

- Kada su nas proterali, u Grčkoj nas je prihvatila baka, vojvotkinja Jelena. Englezi su nas sproveli do Kaira, potom do Najrobija, u Keniji. Tamo su oca zvali nacistom. Tukla sam se sa decom u školi. Kasnije smo prešli u Južnu Afriku, a onda ponovo u Grčku, kod bake. Pa Švajcarska, Engleska, onda odlazak u internat u Parizu. Bio je to mračan period mog života. Obrazovanje je sticala u Tjudor holu i katoličkom liceju, a strogi režim katoličkog internata teško je podnosila.

Kada su se nastanili u Parizu, 1947., konfiskovana im je imovina. Proglašeni su ratnim zločincima. Knez je o politici govorio samo na srpskom, za nju nerazumljivim jezikom. Zahvaljujući El Grekovom „Lakononu“, kojeg je knez prodao bogatom Amerikancu, počeli su ponovo normalno da žive. Ubrzo se dogodila tragedija.


- Te 1954. poginuo mi je srednji brat Niko

la - kaže princeza. - Otac je bio posebno vezan za njega. Voleo je Nikolinu inteligenciju, dobrotu. Otac je izabrao patnju za saveznika.

Princeza je u Parizu završila studije i počela da radi u jednoj galeriji kada je upoznala 14 godina starijeg Haurda Oksenberga, koji joj je ponudio brak i Ameriku.

- Otac mi nije oprostio što sam pobegla, ali to je bio način da nađem sebe - kaže princeza. - Hteli su da me udaju za titulu, a ja sam branila svoju slobodu.

Udala se još dva puta, za Britanca Nila Balfura i peruanskog senatora Manuela Uloa. Njen životni saputnik danas je Dragan Babić. Ima dve ćerke (Katarinu i Kristinu) i sina Nikolu. Ponosna je na sedam preslatkih unuka.

- Verujem u ljubav, ali brak je interes. Ne treba nam muž da nas usreći, sreća je u nama. Osim ljubavi prema deci, posebno unucima, ništa nije večno. Volim ljude, ali ako ne moram da ih raskrinkavam.

U trećeg muža je bila ludo zaljubljena, a onda je uz patnju otkrila njegovo lice pod maskom. Naučila je da su bliski neprijatelji veliki učitelji i da je sama odgovorna za sve dobro i loše.


- Kroz lavirinte života vodio me duh avanturiste - kaže. - Tek ovde, u Srbiji, u kojoj sam se skrasila, odgonetnula sam tajnu. Nigde nisam bila svoja, na svome. Želela sam da pripadam! Zato sam bila divlja, neukrotiva.


Decu pušta da sami donose odluke. Ne savetuje ih, ali poručuje: u sebi ne treba gajiti lošu emociju. Još je gore o njoj govoriti: ljudi koji stalno kukaju i žale se dosadni su.

- Treba čuvati veselost u sebi, pomagati drugima - kaže. - Energiju ne treba trošiti na kajanje! Za zdravlje je važna čista misao svakoga dana. Srećna sam što živim, vidim, čujem. Srećna sam što ću posle 20 časova leta do Amerike skakati na trambulini sa svojim unučicama.

MOJ IDOL

Sećam se oca, u beloj uniformi, kako čita u biblioteci. Bio je moj idol! Harizmatičan, pametan, naučio me je da osim svog tela ni sa čim ne raspolažemo u životu.


SVI MOJI MUŽEVI

Svi moji muževi imali su misiju - da me približe Srbiji! Oksenberg je zainteresovao Katarinu da snima film o svom dedi, drugi muž Nil Balfur napisao je knjigu „Knez Pavle, zakasnela biografija“. Mislim da sam se za trećeg muža udala samo da bih se vratila u Srbiju - kaže princeza.

Sa mužem diplomatom zatekla se 1987. u Budimpešti na nekoj konferenciji. Upitao je: „Hoćeš u Srbiju?

Četiri godine pre drugih Karađorđevića došla je u rodni grad. U crkvi Svetog Petra i Pavla dugo je plakala.