Tajne nema ni u četiri zida

PODACI o građanima - imena, prezimena, brojevi telefona, video-snimci - nalaze se u bankama, poštama, državnim ustanovama, na Internetu, i lako se mogu zloupotrebiti. Kako je za ”Novosti” rečeno u kabinetu poverenika za zaštitu podataka o ličnosti Rodoljuba Šabića, tokom poslednje godine stigla su čak 582 dopisa građana koji nisu želeli da daju podatke u strahu od neprilika.

U 256 slučajeva tražili su pojašnjenje da li su dužni da daju podatke, dok je njih 275 zahtevalo da poverenik pođe u inspekcijski nadzor. Građani se najčešće žale na zloupotrebe matičnog broja, podataka o zdravstvenom stanju, kao i onih koji se nalaze u bazama policije i banaka. Čak 90 građana izgubilo je u presudama koje nisu bile u njihovu korist, a podaci su im bili zloupotrebljeni.

Novo polje gde bi kradljivci podataka mogli da se razigraju jeste popis stanovništva koji se trenutno sprovodi. Bar tako smatraju oni koji se oči u oči nađu sa anketarom kome referišu i zdravstveno i imovinsko stanje.

- Interesovali su se da li popisivaču moraju da navedu imovinsko stanje, da li će anketari biti kažnjeni ukoliko ne čuvaju podatke - kaže, za ”Novosti”, Aleksandar Resanović, zamenik poverenika.

Jer, pravo pitanje koje sve muči jeste: ko garantuje bezbednost podataka od trenutka kada ih građanin poveri popisivaču do predavanja popisnog materijala? I ko garantuje da ih popisivač neće preneti nekom, fotokopirati, ili pokazati trećoj osobi?

Iz Republičkog zavoda za statistiku poručuju da svi popisivači imaju obavezu čuvanja službene tajne i podataka.

- Zakon o popisu propisuje načine zaštite informacija - objašnjava Ljiljana Đorđević iz Republičkog zavoda za statistiku. - To podrazumeva ograničeni krug osoba koje dolaze u dodir sa popisnim materijalom. Prikupljeni obrasci, po završetku posla u popisnom krugu, popisuju se i pakuju. Od mesta gde je anketa obavljena do sedišta komisije materijal se prevozi pod pratnjom.

Podaci se mogu krasti preko Interneta, ulaskom u baze podataka banaka, sa čipova na pasošima, ličnim kartama i karticama, u papirnim arhivama, sa hard diskova, pa čak i kopanjem po đubretu... Pretpostavlja se da postoji oko 300.000 baza raznih podataka.

Trećina ukupnih prevara u svetu odnosi se na krađu identiteta, što je bio slučaj i kod nekih od haških begunaca. Jedan od drastičnijih primera bio je i kada je prikupljena dokumentacija za izgradnju građevinskog objekta, i to na ime čoveka koji nije živ.

U Srbiji postoji Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, ali on nije garancija tajnosti. Ovaj akt nije u potpunosti usaglašen sa međunardonim pravilima ni sa Ustavom.

- Na primer, najviši pravni akt kaže da se prikupljanje, držanje i obrada podataka uređuju isključivo zakonom, a zakon, opet, kaže da to sve može da se uradi i podzakonskim aktom, propisom ili ugovorom. Zato je poverenik pred Ustavnim sudom pokrenuo postupak za ocenu ustavnosti i stav se još čeka - objašnjava Resanović.

Zakon se, međutim, ne bavi biometrijskim podacima i video-nadzorom, osim onog u saobraćaju koji je uređen aktom. Nepotpune su odredbe o iznošenju podataka iz Srbije, ne definišu se istorijske, statističke i naučnoistraživačke svrhe zbog kojih se podaci uzimaju.

Ovoj dugačkoj listi koja u neku ruku i podstiče zloupotrebe pridružuje se i to da poverenik nema u potpunosti odrešene ruke i da Vlada nije donela akte o arhiviranju osetljivih podataka, iako je rok istekao 2009. godine, a ni strategiju o zaštiti, što je trebalo da učini još prošle godine.