Dani su puni tuge, dugi kao godine od kako je, pre dve decenije, moj mlađi sin Stojadin poginuo u kasarni, u Bjelovaru. Stradao je zajedno sa majorom Milanom Tepićem koji je digao u vazduh skladište municije i naoružanja, da ne bi pali u ruke Hrvatima.

Na sinovljevom grobu, zagledana u njegov lik na spomeniku, ovo kroz suze izgovara Anica Mirković (63) iz Gornjih Leskovica, podno Povlena, kod Valjeva. Ne prođe dan, a da ne poseti njegovu večnu kuću, donese sveže cveće...

- Imao je samo devetnaest godina kad je poginuo - kaže Anica. - Toliko smo se radovali što ide u vojsku, na ispraćaju je bilo celo selo, svi njegovi drugovi... Nismo ni slutili da se živ neće vratiti.

Stojadin je na odsluženje vojnog roka otišao krajem decembra 1990. godine u Banjaluku, odatle je prekomandovan u Bjelovar. Bio je vozač oklopnog transportera, radovao se jer je posle u civilstvu sa tom dozvolom mogao da upravlja građevinskim mašinama...

- Poslednje pismo Cole, kako smo ga zvali, poslao nam je u junu te godine, tad smo se čuli i telefonom - priseća se majka. - Od tada, ni traga, ni glasa. Puna tri meseca nismo uspevali da sa njim stupimo u kontakt. Počeli smo da slutimo da će biti neko zlo, pogotovo što su u Hrvatskoj počinjali sve ozbiljniji sukobi, napadi na kasarne naše armije.

Taj dan, kad je na televiziji čula da je u bjelovarskoj kasarni skladište dignuto u vazduh, kaže suznih očiju Anica, nikad neće zaboraviti. Po ko zna koji put, čita njegova pisma iz vojske... Na zidu, uz uramljen ukaz o odlikovanju i povelja grada Valjeva, na centralnom mestu Stojadinov portret izrezbaren u drvetu, ispod koga piše "Rađamo se da mremo, a mremo da bi večno živeli".

ŽIVIM ZA UNUKE - Još jedino me u životu drže petnaestogodišnji unuk Miloš i dvanaestogodišnja unuka Milica, od starijeg sina - kaže Anica. - Zbog njih živim, Miloš i Milica su mi lek za srce i dušu, kojeg nema ni u jednoj apoteci. Stariji sin me poštuje, sluša...

- Odmah sam znala da je Cole poginuo - kaže Anica. - Nešto mi je govorilo da se desilo najgore. Danima nismo mogli ništa da saznamo. Mesec i po kasnije sa grupom roditelja otišla sam u Hrvatsku, u Bjelovar. Kasarna je bila sva izrešetana. Počeli su da izvode zarobljene naše vojnike, svakog sam pitala za Stojadina. Rekli su mi da je poginuo, da je od njega samo odelo ostalo...

Hrabri Valjevac nastradao je u oklopnom transporteru, iz kog je rafalom kosio napadače na glavno skladište kasarne JNA u Bjelovaru. Transporter je pogođen "zoljama", Stojadin je poginuo, a za njim i major Milan Tepić, koji je u vazduh digao 170 tona eksploziva i tehniku, da ne padnu napadačima u ruke.

- Cole je bio sahranjen na groblju u blizini Bjelovara, a pune četiri godine čekali smo njegove posmrtne ostatke iz Hrvatske - kaže Anica. - Bilo je to kao večnost. Doktor Zoran Stanković sa VMA tada je obavio obdukciju i analize koje su, na žalost, potvrdile naše crne slutnje.

SVE TEŽE - Kako godine prolaze, sve nam je teže bez njega - kaže njegov stariji brat Dobrivoje (44). - Bio je planirao, kad dođe iz vojske, da kupi traktor, ostane na imanju. Nije, na žalost, to doživeo. Nije nam u životu nimalo bilo lako, odrasli smo s majkom, bez oca, koji je poginuo na traktoru kad smo bili mali.

Sahranjen je 18. jula 1995. godine na seoskom groblju u Gornjim Leskovicama, uz sve vojne počasti. Za ispoljeno junaštvo, posmrtno je odlikovan 31. decembra 1999. godine Ordenom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena. Bilo je predloga da se odlikuje Ordenom narodnog heroja, ali to nije prihvaćeno. Stojadina mnogi nazivaju Sinđelićem podno Povlena. Njegov hrabri čin ravan je, kažu, junaštvu slavnog vojvode koji je vojevao protiv turskih zavojevača...

- Znala sam da će život dati za otadžbinu - kaže kroz suze njegova majka Anica. - Tako je vaspitan. Nijednom na odsustvo nije dolazio, ostalo mu je bilo možda još mesec dana, pa da odsluži vojsku. Nije dočekao da dođe kući. Danas, posle svega, kad se sve sabere, ispada da su moj sin i mnogi mladi ljudi uzalud poginuli, čak su krivi što su se borili...

SEĆANjE NE BLEDI

- U kontaktu smo sa porodicom pokojnog majora Milana Tepića, njegova supruga i deca posećuju nas svake godine - kaže Anica. - Dolaze, ponekad, i Stojadinovi drugovi iz vojske iz Valjeva, Beograda, Niša... Na dvadesetogodišnji pomen iznenadila sam se koliko je mnogo ljudi bilo na njegovom grobu. I posle dve decenije naš Cole nije izbledeo iz sećanja...