DUGOMETRAŽNI dokumentarni film „Jedna žena - jedan vek“, reditelja i scenariste Želimira Žilnika, oživeo je sudbinu Dragice Vitolović Srzentić, glavne junakinje, kroz čiji su život rekonstruisani burni događaji naše savremene istorije. Zanimljivo je da je svoj život na filmskom platnu zajedno sa publikom na premijeri u Domu omladine pratila i Dragica Srzentić, žena koja je 1948. lično nosila u Moskvu čuveno pismo u kojem je Tito rekao Staljinu istorijsko „ne“.

Dva dana posle projekcije sa koje je ispraćena višeminutnim ovacijama, sedimo u njenom novobeogradskom stanu, i ona odmah počinje priču kako je bila dirnuta tolikim ljudima koji su došli da vide film. Sedokosa gospođa, koja pleni vedrinom, otvorenošću, očima u kojim, uprkos svemu što je doživela naslućujete nešto dobro i detinje čisto, koja ne ostavlja cigarete, a 19. novembra će ući u 100. godinu, danas živi među knjigama, starim dragim fotografijama, portretima na zidovima, među kojima je i njen, a potpisao ga je Pavle Bihalji... Pamti osam država - Austrougarsku, gde je 1912. rođena u Sovinjaku, malom mestu u Istri, Kraljevinu Italiju, Kraljevinu SHS, predratni Beograd u koji je došla sa 17 godina, intelektualne krugove levo orijentisanih intelektualaca i komunista...

PRVA ŽENA U RATNOJ knjižici Dragice Srzentić zapisano je da je pod oružjem bila u štabu Vukmanovića, a leta 1944. Ranković ju je poslao u London, da bi radila kao spiker na Bi-Bi-Siju u programu za Jugoslaviju. Bila je jedan od osnivača NIN, „Žene danas“... A prvu penziju nakon izlaska iz zatvora dobila je tek 1962. Odlukom Okružnog suda u Beogradu je rehabilitovana, a presuda je poništena 26. februara 2007. godine.

- Kad je moj otac poginuo 1915. boreći se kao austrougarski vojnik, majka se jako razbolela, a bilo nas je sedmoro dece. Moj najstariji brat bio je đak čuvene klasične gimnazije u Pazinu, ali je i on bio mobilisan. Brigu o nama preuzeo je Otokar Keršovani, njegov školski drug, godinu dana mlađi. U Zagrebu sam bila u internatu za đake iz Istre, Otokar je dolazio da me poseti, donosio mi je knjige Maksima Gorkog, brošure „Žene i socijalizam“, levičarske proglase, tako da sam se već tada zarazila tom idejom. Kad sam maturirala i stigla u Beograd, moj stariji brat već je tu bio student, a izdržavao se tako što je pevao u horu Narodnog pozorišta.

U tom predratnom Beogradu, seća se Dragica Srzentić, i sama je bila siromašna, a kao retke prijatelje imala je Huga Klajna i njegovu ženu, koji su je nedeljom pozivali na ručak...

- Kad sam počela da radim, upoznala sam beogradske intelektualce, levičare i komuniste koji su se okupljali oko „Nolita“ - Pavla Bihaljija, Velibora Gligorića, Gustava Krkleca, Veselina Maslešu, Radovana Zogovića, Koču Racina... To je bilo vreme kada su se ljudi sretali, viđali, družili, izlazio je i levičarski časopis „Stožer“. U „Nolitu“ sam upoznala i književnika Jovana Popovića, za koga sam se 1931. i udala.

Kad je Hitler došao na vlast, i ovde su počele da stižu vesti iz Nemačke da se levičari i komunisti progone i hapse, i Jovan Popović, zajedno sa Svetozarom Popovićem i Vojom Vučinićem, pokrenuo je januara 1935. „Nedeljne informativne novine“, iz kojih je kasnije nastao NIN. Časopis je izlazio samo nekoliko meseci, ali se bukvalno radio u njihovoj kući...

DIKTATOR U SVILENIM RUKAVICAMA - Upoznala sam Tita tokom rata, i posle, pošto sam često odlazila u Beli dvor da nosim naredbe koje je potpisivao, nikada nismo bili u nekom bliskijem kontaktu. On je bio diktator u svilenim rukavicama - svako ko mu se suprotstavljao, više nije bio tu. „Makao“ je nekoliko ljudi. Slobodana Penezića, recimo, koji je poginuo pod vrlo sumnjivim okolnostima, i to odmah pošto je Titu rekao da brine samo o Hrvatima i Slovencima, a kada je trebalo da se gine u ratu, oslanjao se samo na Srbe. Jedini čovek koga se Tito plašio, i koji je možda bio moćniji i od njega, bio je čuveni hrvatski udbaš Ivan Krajačić. Kad je Krajačić umro u bolnici, došli su Rusi sa koferima da pokupe sve njegove lične stvari, jer je, u stvari, bio ruski čovek, i Tito ga se plašio - seća se Dragica Srzentić.

Rat i partizanske ofanzive delila je sa drugim mužem, partijskim funkcionerom Vojom Srzentićem, koji je posle oslobođenja u novom režimu FNRJ bio službenik od poverenja... Verovali su u komunizam, bili su poznanici i prijatelji mnogih umetnika, boraca i političara tog vremena. Činilo im se da dobro poznaju prilike, ali, kako kaže, stvarnost je pokazala drugačije...

- Bila sam zamenik generalnog sekretara ministra u Ministarstvu spoljnih poslova, kada mi je jednog dana rečeno da je potrebno da idem u Moskvu - priča Dragica Srzentić. - Samo mi je dato pismo koje sam po dolasku predala Vladimiru Popoviću, tadašnjem ambasadoru Jugoslavije u SSSR. Rečeno mi je da sačekam odgovor. Nisam znala da su odnosi zaoštreni i vratila sam se u Beograd ne znajući da je u ruskom pismu za loše odnose optužen baš moj muž. Ubrzo je doneta Rezolucija Informbiroa, ali se nisam slagala sa stavom da nam Rusi nisu prijatelji. Rekla sam da su oni svoje kosti ostavili ovde oslobađajući nas. A javno sam iznela i primedbu vezanu za to što smo mi, partijski funkcioneri i službenici dobijali pomoć iz posebnih magacina i bili dobro snabdeveni. Rekla sam da narodu delimo ostatke, pa je opet gladan i sirotinja.

Dragica i Vojo Srzentić su osuđeni - ona na 10 godina robije u Stocu, a on na 15, u Bileći. Oduzet im je stan, radni staž, skoro sva odlikovanja. Za njega su tvrdili da je ruski agent, a u stvari, kako ističe Dragica, pre toga je ušao u otvoren sukob sa Borisom Kidričem i Kardeljom...

Na naše pitanje da li je iko od njihovih partijskih drugova tada pokušao da im pomogne, prvi put sa bolom u glasu od početka našeg razgovora, Danica kaže da nije.

- Ma, kakvi! Naš venčani kum bio je Koča Popović, tada ministar spoljnih poslova. Bili smo prijatelji. Dolazio je u našu kuću, ali nikada, nijednom rečju, nije ni pokušao da stane na našu stranu. Isto su se ponašali i drugi, dojučerašnji prijatelji. Kad sam posle četiri i po godine izašla iz zatvora, jedini koji su mi u Beogradu ponudili pomoć bili su Hugo Klajn i njegova žena Stana, koja me je obilazila i u zatvoru i donosila pakete, advokat Miodrag Popović i profesor Veljko Korać i njegova supruga, roditelji Žarka Koraća. Drugi su gledali u stranu, ili bežali kad se sretnemo... A kada je i Vojo došao sa Golog otoka, gde je u međuvremenu bio prebačen, odlučio je da se vratimo u Crnu Goru, u njegovu rodnu kuću u Ulcinju...

Da li se to lomljenje života, patnja i razočaranje ikada zaboravljaju, na koji način se praštaju velike ljudske izdaje...

- Vojo i ja smo mnogo platili. Za većinu, kako se i pokazalo, ta ideja o pravdi bila je floskula kojom su mahali, a zapravo, brinuli su samo o sopstvenom životu, plašili su se, lakše im je bilo da ćute i da se klanjaju. Isto tako, s druge strane, sreli smo i nekog dobrog sveta, neke plemenite ljude koji su se trudili da nam pomognu. Ne može se reći da su svi bili đavoli. Danas, sa svim ovim iskustvom koje imam, mislim da čovek mora da veruje u dobro. Treba razumeti da se tada živelo u strahu, mada se, naravno, postavlja i pitanje šta je ljudski svet ako se svi plaše vlasti, i šta se uopšte dešava sa čovekom koji izabare da živi u mišjoj rupi. Koliko treba snage da čovek preživi veliku patnju, mislim da treba još više snage da oprosti. To treba učiniti zbog sopstvenog života, sebe radi.

Ipak, bez obzira na hrabrost koju je Dragica Srzentić pokazala, opet se nameće pitanje šta bi izbegla u svom životu kada bi imala priliku da ga ponovo živi iz početka:

-Sve sam to ja. Sve je to moj život. Važno je da čovek živi ono što oseća. Nisam umela drugačije. Imala sam uzbudljive životne okolnosti. Vreme koje je bilo nepredvidljivo. Ne znam da li bih opet izabrala da budem u nekoj partiji, ali, u svakom slučaju, borila bih se za pravednije društvo, gde nisu tako velike razlike među ljudima. Moja generacija se borila za takav svet, imali smo uzvišenu ideju, mnogi su dali i život verujući da će time pomoći čovečanstvu. I mene ta vera u dobro, nekako, ni sada ne napušta, iako je možda samo iluzija.