Noletovi uspesi i nas leče

SLAVILI smo kada smo „pokorili“ Australiju, likovali kada smo podigli pehar na Vimbldonu, bili van sebe od sreće kada smo postali najbolji na svetu, nadmoćno se osećali kada je u našim rukama zasijao trofej sa prvenstva Amerike...

Dobro, istini za volju, nismo sve to uradili baš mi, ali Novak Đoković je naš, pa mu to dođe na isto. Radovali smo se sa, svetskim a našim, Noletom mnogo više nego zbog sopstvenih uspeha. A tek poneko se zapitao da li su njegovi rekordi zaista bar malo i naši. Da li smo zaslužili da se zbog njih veselimo i da li su oni i nama nešto doneli osim te neizmerne radosti?

Psiholog prof. dr Vladimir Nešić siguran je da sportski uspesi imaju pozitivne efekte i na nas ostale.

- Najvažnije je to što predstavljaju dobar primer - objašnjava Nešić. - Tako je i Novak Ćoković pokazao da nije u pitanju neka lutrija već da rad i trud dovode do rezultata. To je pedagoški korisno jer šalje poruku deci i omladini. Jasno su definisana pravila, sve se unapred zna, uređen je sistem. A pokazuje kako je i u individualnim sportskim uspesima važan i timski rad, što Novak potencira tako što zahvaljuje svojim saradnicima.

Reč je o uzajamnom odnosu na više nivoa - ličnom i nacionalnom, objašnjava Nešić i ističe da ta sprega deluje i obrnuto jer i sportisti dobijaju energiju od navijača.

- Mi smo siromašna zemlja, svašta nam se dešavalo, krize, loše godine iza nas... pa nam ovo dođe kao neko uspostavljanje ravnoteže jer je stigao red i na pozitivne emocije - priča naš sagovornik. - Tako ispada kao da nas Novak spasava. Ipak, nije dobro ako se zanemaruju lična postignuća jer je onda u pitanju tipična kompenzacija. Imamo lep doživljaj, ali ne rešavamo svoje probleme.

Da postoji opasnost da sportski uspesi postanu zamena za neke druge, lične, neuspehe, slaže se i socilog Dalibor Petrović. Poput ostalih naroda, Srbi se takođe rado identifikuju sa svojim istaknutim predstavnicima.

- Nije novina da se narodi identifikuju sa vodećim predstavnicima, a to je posebno izraženo kod tradicionalnih i kolektivističkih nacija kakva je naša - smatra Petrović. - Oni nam služe kao svojevrsni uzori i zato su veoma korisni. Ipak, ne bih rekao da na nivou jednog naroda može da dođe do katarze. To može da se desi samo pojedincima. Kao narod možemo, doduše, da osećamo neko zadovoljstvo.

Pored psiholoških, velika uzbuđenja prilikom gledanja mečeva naših sportskih heroja imaju i fizičke efekte. Kada se uživimo u prenos neke utakmice, menja se pritisak, rade nam hormoni... Najvatreniji navijači mogu čak i da se umore - dokazano je da posmatranje sportiste za kojeg jako navijamo može da izazove napor u istim mišićima kao i kod njega. Moguće je čak i da navijač oseti umor nakon završetka utakmice, bez obzira na to što je sve vreme sedeo u svojoj fotelji.

Pitanje je da li nam te fizičke reakcije koriste ili štete. Nije tajna da može da dođe do „pucanja“ zbog stresa, ali ako je u pitanju razuman čovek nema dileme - i on profitira od tuđeg uspeha - zaključuje Nešić.

ANKETA:zašto se poistovećujemo sa uspesima sportista?

DANIJELA BIOČANIN (32), sportski radnik:

- Situacija u zemlji je teška. Vlada velika nezaposlenost, ljudi nemaju novca i oseća se nezadovoljstvo. Jedina svetla tačka jesu uspesi sportista.

MAJA JOVANOVIĆ (55), privatnik:

- Toliko loših stvari čujemo i vidimo svakodnevno, da nemamo za šta drugo da se vežemo. Veliki uspesi sportista nam na neki način skreću pažnju od drugih dešavanja.

DEJAN LOMIĆ (36), saobraćajni tehničar:

- Svi sportisti predstavljaju našu zemlju u svetu, mislim da se zbog toga vezujemo za njih i uspehe. Kod većine proradi neka vrsta patriotizma.

ZORAN POPOVIĆ (55), analitičar:

- Ne postoji ništa drugo, pa se vezujemo za uspehe sportista. To je možda jedina svetla tačka u svakodnevici koja nas okružuje i u kojoj živimo.