Milijarde evra trunu na plaži

NI posle 16 godina od okončanja rata u Hrvatskoj i sedam godina od početka sukcesije, Srbija nema precizne podatke o tome šta sve naše firme, opštine i građani potražuju u ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici. Još manje zna šta se sa svom tom silnom imovinom dešava.

Prema podacima Hrvatskog fonda za privatizaciju, popisano je 319 objekata na koja polažu pravo firme iz Srbije, od čega je 158 prodato, 30 dodeljeno na korišćenje, oko 40 zgrada vode se sporovi, a 91 je, kako se navodi, slobodna.

Srpski podaci još nisu ni potpuni, ni sređeni - ovdašnja preduzeća imaju mogućnost da prijave potraživanja Vladi do sredine septembra. Prema ranijim procenama, srpske firme imaju više od 400 objekata, dobrim delom na hrvatskoj rivijeri.

Podela zgrada, stanova i odmarališta regulisana je Aneksom G bečkog Sporazuma o sukcesiji. U trenutku raspada SFRJ njihova vrednost bila je 1,8 milijardi evra, a vrednost hrvatskih u Srbiji oko 800 miliona evra.

Sporazumom o sukcesiji SFRJ, potpisanom u junu 2001, koji je stupio na snagu tek 2004, predviđeno je da sva nepokretna imovina pripadne državama naslednicama. Preduzeća-vlasnici zadržavaju pravo svojine prema stanju iz 1990, bez obzira na čijoj teritoriji je ta imovina.

Hrvatska je, međutim, još 1991. donela Uredbu o nacionalizaciji srpske imovine, kojom je prenela vlasništvo na državu. Pod pritiskom međunarodne zajednice, ova Uredba je povučena, ali je imovina dobrim delom već bila prodata pre pravosnažnosti Sporazuma o sukcesiji.

Najvećom imovinom raspolagali su „Jugobanka“, „Geneks“, koji je imao 37 stanova i nekoliko hotela i odmarališta, „Železnice Srbije“, NIS, sa više od 30 benzinskih pumpi, odmaralištem i udelom u Jadranskom naftovodu, „Tigar“, „Putnik“, „Centrotekstil“, „EI Niš„, „Vino Župa“, „Ineks“, „Utva“, „Sintelon“, „Ineks“...

Mnogi od ovih hotela i odmarališta su, početkom devedesetih, prodati privatnicima, u čijem su vlasništvu i danas.

Do 2005. oko 20 srpskih firmi je za male pare prodalo svoje pravo na imovinu u Hrvatskoj da bi uzelo kakav-takav novac. Prodaja je išla preko norveškog fonda „Rekap internešenel“.

Tako, na primer, već šest godina PKB nema više nijednu nekretninu u Hrvatskoj, iako je ranije imao hotel i restoran u centru Rovinja, kao i zgrade u Poreču. Preduzeće „Partizanski put“ prodalo je odmaralište u Biogradu na Moru, okruženo šumom od pet hektara.

Kada i kako će problem firmi koje nisu prodale zgrade i hotele biti rešen, niko zasada ne zna.

- Trenutno je status kvo - kaže Gašo Knežević, visoki predstavnik Srbije u procesu sukcesije. - Spisak nekretnina koje domaće firme potražuju, a koji je ranije napravila savezna administracija, treba inovirati. Nešto više znaće se posle novog sastanka Komisije za sukcesiju, koji bi trebalo da se održi do kraja godine. Kada tačno, ne zna se - zavisi od organizatora, a to je Bosna i Hercegovina.

Knežević se ne slaže sa konstatacijom da Srbija ne zna šta poseduje u Hrvatskoj i objašnjava da je „dužnost države samo da da pravni okvir i obezbedi svima ravnopravan tretman u drugim zemljama, a onda će firme same potraživati svoju imovinu“.

Osim firmi, i građani potražuju nekretnine u skladu sa Aneksom G. Prema podacima Koalicije udruženja izbeglica, u sudskim postupcima u Hrvatskoj oduzeto je oko 30.000 stanova na kojima je postojalo stanarsko pravo, a oko 10.000 vlasnika je pod pritiskom sklopilo ugovore o zameni kuća ili stanova, najčešće na svoju štetu.

U Aneksu G Sporazuma o sukcesiji piše da će prava na pokretnu i nepokretnu imovinu, koju su građani SFRJ imali na dan 31. decembra 1990, biti priznata, zaštićena i vraćena. Građani koji to ne mogu da ostvare dobiće novčanu nadoknadu.

Takođe, svaki prenos prava na pokretnu ili nepokretnu imovinu učinjen posle 31. decembra 1990, koji je zaključen pod pritiskom ili suprotno međunarodnim standardima i normama, biće ništav.