Vladan Radoman: Biografija za pet života

Sreća je susret sa dobrotom. U ovo vreme, svakojakog zla, to je i privilegija. A lekcija: kako da budemo bolji, bogatstvo je koje se ničim ne može meriti.

Dr Vladan Radoman, Beograđanin, i ne sluti da je njegov život posvećen drugima upravo ta lekcija. Ili ne želi da to prizna. Ne, barem, javno.

Ko je, zapravo, čovek čija je životna priča za čitav roman? I, da li znaju Beograđani koji danas svrate u kafanu „Kalenić“ na Vračaru s kim su sedeli pod istim krovom dok je on pio prvu jutarnju kafu i prelistavao „Novosti“, na koje se „odavno navukao“? U biografiji koju, redom, preuzimamo iz enciklopedije ovako stoji: gimnazija - Treća muška, Beograd. Doktor medicine (1962), u Beogradu. Specijalizacija anesteziologije, Pariz. Lekar francuskog Crvenog krsta u vreme rata u Bijafi. Jedan od osnivača „Lekara bez granica“ (1970), koji su dobili Nobelovu nagradu za mir. Suosnivač „Lekara sveta“. Učesnik u brojnim humanitarnim akcijama u Peruu, Nikaragvi, Maleziji i Jugoslaviji. Odlikovan Legijom časti, medaljom „Zasluga Francuskoj“, zlatnom medaljom Crvenog krsta Francuske. Pisac više romana na francuskom i pripovedaka na srpskom jeziku.

- Ne znate Vladana Radomana? - začudio se i opsovao Toma Kuruzović, bard našeg glumišta i prijatelj vlasnika navedene biografije, dok smo nedavno razgovarali za naš list.

- Ne znate nobelovca!? - kazao je i ponovo opsovao Kuruzović.

Sa ovim Tominim, samo njemu svojestvenim, a koloritnim putokazom, uputili smo se na beogradski Vračar, po životnu priču dr Vladana Radomana.

- A nije vam rekao Toma da imam petoro dece? - dočekuje nas, nadomak „Kalenić“ kafane, malo poznati nobelovac, u Mlatišuminoj ulici. Na adresi, tu, nadomak, i nadohvat svima. - Pustite vi biografiju: nagrade i ordenje. Kad čovek poživi kao ja, podvuče crtu, ostaje mu ono što ga jedino čini srećnim. Porodica. Da se okupimo u radosti. Moji se smenjuju. Dolaze i odlaze. Ja ostanem, živim od tih susreta. Sve ostalo je obično. Za mene, barem, tako je... Nego, šta pijete? Birajte, žestoko ili sok.

Vri u Vladanu Radomanu naše srpsko, uprkos četiri decenije života u Francuskoj: da počastiš i onog ko ti prvi put bane u kuću. A mi mislimo: pusti piće, daj priču, čoveče, koji imaš takvu biografiju.

Povratak na početak šezdesetih: mladog, tek diplomiranog lekara Vladana Radomana, sa kartonskim koferom, na beogradskj Železničkoj stanici ispraćaju roditelji. U džepu karte za Pariz i tek nekoliko dolara. Oni plaču, a on se već kao student zaljubio u Grad svetlosti.

- Izgrlili smo se, izljubili, voz pisnu, a ja odoh - seća se. - Nije bilo lako. Gde god dođeš, dođoš si. A moraš da budeš bolji od domaćina. Uči, radi, ne diži glavu. I sve moraš ispočetka. Ali, uspeo sam da u Parizu specijaliziram anesteziologiju. I dobio sam dobar posao.

Podudarilo se to, nekako, sa građanskim ratom u Nigeriji, 1969. Stizale su iz Bijafre potresne televizijske scene o gladnoj, umirućoj deci bez roditelja. Vladanu Radomanu je sinulo: „Pa mogu i ja da usvojim jedno“.

U Bijafri, priča Vladan Radoman, sreo je mlade lekare iz Francuske, među njima i Bernara Kušnera. Osnovali su tu „Lekare bez granica“. Kušner je, pre toga bio direktor Komunističke omladine Francuske. Njegovo, tada levičarsko opredeljenje, i odvelo ga je do Bijafre. Bio je to početak njihovog, dve decenije dugog prijateljstva. A kako su se razišli?

- O tome ćemo kasnije - kaže Radoman.

Kad se vratio u Pariz iz pakla Bijafre, dobio je posao u Nici. Azurna obala, blagodeti i udobnost. Pravi raj. Vladan Radoman već ima porodicu. Ali se, potom, dogodio Vijetnam. Ponovo su stizale slike užasa. Ko da ostane ravnodušan na scene izbeglica, posebno dece. On se ponovo vraća na brod-prihvatilište za izbegle koji traže spas. Bilo gde. Otputovao je na taj brod.

- Brod krcat, deca traže ruku spasa. Dečaka, trbušastog, sa strašnim ožiljkom na licu niko neće. A on baš mene stiskao za ruku. Govori: „Papa, ja Dong, Pariz, Pariz“... I to je sve što je umeo da kaže. Pitam porodicu da ga usvojimo. Svi skoče na mene: Usvoji ga, usvoji ga. Tako ga dovedemo u Nicu, a on kupatilo nikad nije video. Do poplave je bio u njemu. Govorio je da ima devet godina, a kada ga je zaboleo zub, zubar mi kaže: „Ovaj dečak ima bar petnaest godina...“ Nije važno, morao je da se dovija, bio je u našoj porodici ravnopravan član puna tri leta. Onda se povezao sa braćom, u Australiji, i poželeo da ode. Svake nove godine se javi, piše lepa pisma. Volimo se. On je moj junak „Ledeni svitac“, u romanu koji sam napisao, a koji je, eto, doživeo i pozorišnu predstavu.

Onda se dogodila nesreća u bivšoj državi Vladana Radomana, Jugoslaviji. Devedesete: krv i jad. On pomaže koliko može. Nikad nije pitao: da li je pomoć stigla na pravu adresu. Želeo je samo da pomogne. Potom, devedesetdeveta, bombarduju njegov Beograd, Srbiju. Opet pomaže, a između dve pošiljke humanitarne pomoći, stiže vest da su „Lekari bez granica“, kojima je jedan od osnivača, nagrađen Nobelovom nagradom za mir. U Oslu, kao i svake godine, velika svečanost.

- Javlja mi se neposredno uoči te svečanosti, prijatelj iz Grčke, predsednik tamošnje sekcije „Lekara“. Kaže: Uputili smo se na Kosovo sa lekovima i za Srbe i za Albance. Vratili su nas. Hajdemo u Oslo da sprečimo dodelu. Rekao sam: „Ne, mi smo učinili što smo mogli, 'Lekari bez granica' su zaslužili nagradu, a vi ako smatrate ako treba nešto da učinite, činite šta želite“.

Vladanu Radomanu stizale su čestitke iz celog sveta, njegova deca stasavala su dok je on sebe nesebično darovao drugima.

- Deci je najvažniji temelj, a moja deca su ga imala. Kažu mi, danas, da su ponosni. Jedino mi prigovore, kad dođu u Beograd: zašto ih, uz maternji francuski, nisam naučio srpski, Šta ću, kad nikad nisam bio kod kuće - kaže nam.

A pre sedam godina vratio se, iz udobnosti i komfora lepe Nice u, kaže, najlepši Beograd. Na Vračar, nekoliko stotina metara od kafane „Kalenić“.

- Nostalgija, šta ćete. S godinama, sve više muči. Zato sam se vratio. U „Kaleniću“ je moja ordinacija. Tu se najbolje vaga stanje zdravlja. Svih - govori okružen fotografijama dece, supruge Francuskinje, roditelja i davnih predaka, a junaka iz borbe na Grahovu.

- Deci sam davao imena prihvatljiva za sve: ovo je Nikola, ovo Toma... Milena, Irina, Natalija. Irina je krštena u staroj Svetosavskoj crkvi na Vračaru. I Dong je naš, naravno - nabraja Vladan Radoman na terasi svog vračarskog, povratničkog utočišta.

Ovde je zasadio papričice. Rodile, sitne i ljute. Paradajz i jagode penjačice, lepog jovu i muškatle... Sve, kao nekad, u kući njegovih roditelja, iz koje se otisnuo u biografiju koju niko nema.