ŽITELjI pitomog bačkog sela Mošorin, udaljenog četrdesetak kilometara od Novog Sada, sa zanimanjem ovih dana posmatraju grupu mladih ljudi koji danonoćno obnavljaju dotrajalu kuću od naboja, nadomak stare crkve. Vredne neimare, četvoro Francuza i jednog Brazilca, u ovom živopisnom selu naslonjenom na Tisu, okupila je Novosađanka Dragana Marjanović, arhitekta sa diplomom iz Grenobla, vlasnik arhitektonske agencije simboličnog naziva „Čuvarkuća“.

- Vreme kuća od blata nije prošlo. One se i dalje grade u celom svetu, pa što ne bi i kod nas, naročito u Vojvodini gde su nekada preovladavale - priča Dragana, naslonjena na memljivi zid stare mošorinske „nabijače“ koju sa saradnicima obnavlja primenjujući staru „tehnologiju“. Prvo će kaže ojačati temelje, a onda prelaze na zidove.

- Naravno, koristimo za sve od zemlje izmešane slamom, kako se to radilo odvajkada i kako se radi i sada - nastavlja Marjanovićeva. - Između svakog sloja naboja, debelog 20-30 centimetara, ide sloj trske, kao svojevrsne armature. Za tu, nama specifičnu tehnologiju „armiranja“ nisu, inače, znali ni moji profesori u Francuskoj.

ZARADILA JE - IDEJOM NOVAC za kupovinu kuće u vrednosti od 5.000 evra Dragana Marjanović dobila je od čuvenog svetskog magazina „Kosmopoliten“, kao čitateljka sa najboljom idejom. - Kao devojčica sam ovde dolazila sa drugaricom i tada me još Mošorin opčinio - veli ona. - Zato je on i sada bio sasvim logičan izbor i sigurna sam da nisam pogrešila.

Ovakve kuće, priča Dragana, ako imaju dobre temelje, mogu da traju vekovima, zemlje za njihovu gradnju ima na svakom koraku i jeftinija je od drugih građevinskih materijala, a o blagodetima hladovine leti i topline zimi da se i ne govori....

Njeno mišljenje, bespogovorno, deli i Gregoa Paku, iz Francuske, inače specijalista za tehniku pripreme „naboja“. Naporan, višečasovni rad mu, očigledno, ne pada teško.

- Ma kakav umor, pa ovo je za mene najlepši odmor - veli. - Sa roditeljima sam baš obnovio jednu zemljanu kuću nadomak Liona, a podizao sam ih ili obnavljao i u Libiji, Izrealu, Burkini Faso... Ipak, nigde nisam video ovako dobru glinu za njihovo pravljenje, ali ni ovako lepo oslikane fasade i šarolike motive kao na starim, zemljanim kućama u Mošorinu.

U ovu bačku varošicu je iz dalekog Rio de Žaneira stigao i Tijago Fereira Lopes. Rajsku Kopakabanu zamenio je radom na njemu do sada nepoznatoj vrsti „nabijača“.

- Izgled kuće me je potpuno iznenadio. Ovakav tip do sada još nisam video. Propala zaista jeste, ali napravićemo joj mi novo odelo i pretvoriti je u pravu lepoticu - tvrdi, optimistički, mladi Brazilac.

Njegova uverenje, bez ostatka, deli i Francuskinja Anai Guegen koja je, kao i Marjanovićeva, zemljanu arhitekturu diplomirala u Grenoblu.

- Samo nam je potrebno vreme i strpljenje, jer vreme ovakve vrste kuća, svuda u svetu, neumitno ponovo dolazi - kaže ona. - I kod nas u Francuskoj, ali i u drugim zemljama i na drugim kontinentima.

Mladim entuzijastima pomaže i Sava Ognjenov, meštanin Mošorina sa višedecenijskim iskustvom u gradnji zemljanih kuća, koji tvrdi da se lako sporazumeva sa stranim „majstorima“.

Ma, vredni ljudi se razumeju bez mnogo priče - veli, vedro, lalinski, ovaj šezdesetogodišnjak.