Toma Fila: Zatvoriću Haški tribunal

BEOGRADSKI advokat Toma Fila prvi je branilac iz Srbije kojeg je angažovao Haški tribunal, odmah po osnivanju, a kao zastupnik Gorana Hadžića - biće poslednji. Zastupao je mnoga zvučna imena - od generala Đorđa Đukića, preko Slavka Dokmanovića i Nikole Šainovića u Hagu, do braće Laušević i Slobodana Miloševića u Srbiji. Pune dve decenije branio je Jovanku Broz. Tokom njegove karijere promenile su se četiri države i nebrojeno vlada...

- Te 1994. godine, u četiri ujutro, zvali su iz Sarajeva. U kancelariji se zatekao neko od mojih saradnika. Rekli su mu da je general Đorđe Đukić odabrao mene za branioca. General je sa novim vozačem pogrešno skrenuo i uleteo u zonu muslimanskih snaga. Uhapšen je. U to vreme u Haškom tribunalu je bio samo Duško Tadić. Holbruk je vršio veliki pritisak da se Đukić, kojeg nije bilo ni na jednoj optužnici, izvede pred sud.

Fila je dobio propusnicu sa rednim brojem 003, pa, pošto ju je izgubio, sa 004, koju i danas ima.

- Ja sam otvorio Haški tribunal, a s Hadžićem ću ga i zatvoriti!

* I kako ocenjujete rad Tribunala?

- Moje negativno mišljenje s početka nije se promenilo do danas. Tribunal nikada nije uspeo da dokaže svoj autoritet. Zasnovan je na tradiciji Nirnberškog procesa, koji niko nije nazvao demokratskim. To je bio proces pobednika nad pobeđenim. Ubrzo sam shvatio da se i u Hagu pravda svodi na onu: “Što je dozvoljeno Bogu nije volu!”

* Slažete se, znači, sa onima koji misle da je pravda Tribunala selektivna...

- O amaterizmu tog suda dovoljno govori činjenica da su za sudije odabrani pojedinci koji nikada ranije nisu sudili. Drugostepeno veće nema sudija koje su sudile čak ni fudbalsku utakmicu! Bilo je tu humanitarnih radnika i direktora pošte. Prva pravila rada napisala je njujorška advokatska komora sa željom, kako nam je rekao predsednik te komore, da niko ne bude oslobođen. A taj “niko” su Srbi! Piter Galbrajt je jednom kazao da su za 80 odsto zločina krivi Srbi, za 15 odsto Hrvati i za pet odsto Muslimani. Kada podelite broj optužnica u Hagu, videćete da se poklapa sa ovim procentom.

* Mislite li da je ijedan Srbin tamo uspeo da dosegne pravdu?

- Ne, iako su trojica, ipak, uspela da odu kući. U stvari, možda je pravdu dostigao Goran Ljajić iz Prijedora, za kojeg smo za tri meseca dokazali da je nevin. Posle njega su oslobođeni Radić i Milutinović. Kad sam prvi put ušao u sud, na zidovima fotografije samo srpskih zločina. Pitam: “Šta je ovo?” Gospodin Antonio Kaseze, prvi predsednik Tribunala, kaže: “Razne žrtve”. “Kako razne kad su ovde samo srpski zločini?!” Za dva dana slike su sklonjene. Taj sud nije uspeo da nametne autoritet ni kod nas, ni kod Hrvata, ni kod Bošnjaka. Izblamirao se bezbroj puta.

* Kako, konkretno?

- Recimo, imali su jednog “eksperta” za Srbiju koji je ovde proveo sedam dana i posle tvrdio da imamo tri patrijarha! Neko je uspeo čak da ubedi tužioca da podigne optužnicu protiv navodnog zločinca koji je onom muškom stvari proburazio više žena za vreme bosanskog rata. Bila je to gruba šala na koju je tužilaštvo naselo, jer je iskorišćen lik iz knjige “Heroj na magarcu” Miodraga Bulatovića. Kad su shvatili kako su nasankani, to ime je nestalo iz optužnice. Na suđenju protiv jednog Hrvata kao dokaz je pušten filmski insert na kojem se vidi kao Hrvati ubijaju Muslimane koji su se predali. Problem je samo što je insert bio iz filma “Vod”! Svi su se smejali.

* Hrvatski predsednik Josipović tvrdio je da su pojedina dela, kao “udruženi zločinački poduhvat”, izmišljena...

- Ta formulacija ne postoji nigde drugde. To su preuzeli iz organizacije mafije. Dok je Zapadu odgovarao Milošević, šefovi udruženog zločinačkog poduhvata u Bosni bili su Karadžić i Mladić. Da je Sloba dao “zeleno svetlo” u Rambujeu možda bi dobio Nobelovu nagradu za mir. Ovako je od mirotvorca postao šef zločinačkog poduhvata. Kad te primedbe kažete nekom iz Tribunala, sleže ramenima. Misli, “pošto ste u pitanju vi, Srbi, crvi, za 30.000 evra platu nije nas briga!”

* Mnoge zanima zašto se Goran Hadžić nije žalio i produžio boravak u Srbiji?

- Zašto da ostane ovde?! U Hagu su mu bolji smeštajni uslovi. Ovde nije imao ni korpu za otpatke, ni običnu čašu. Pio je vodu iz ruke, sa česme! Ja ne pišem besmislene žalbe.

* Nećete ga braniti u Hagu?

- Braniće ga ljudi iz moje kancelarije, ja ću svratiti neki put. Dvadeset godina radimo s njim.

* Smatrate ga prijateljem?

- Smatram ga čovekom koji je sebe najbolje opisao - kao mali čamac vezan za brod.

* Otkud vi u priči s Miloševićem, kad niste bili njegov pristalica?

- Već od “Dejtona” sam shvatio da to što radi nije dobro. Ako čovek ne uspeva da ispuni lisabonski i posle dogovor sa Micotakisom, znači da je to osoba koja radi šta hoće. Zašto me je zvao te noći kad je hapšen, nemam pojma. Tad me je pitao da li vredi garancija koju je potpisao Čedomir Jovanović da neće biti izručen. Otvoreno sam mu rekao: “Vredi samo za noćas!” Poverovao je Banetu Ivkoviću, a ne meni. Upoznali smo se mesec dana ranije, kad me je zamolio da pomognem da nove vlasti ne gone Marka i Mariju.

* Da li ste u sukobu interesa kao advokat i savetnik vicepremijera Dačića?

- Četvrti opštinski sud je prošle godine u slučaju Jovanke Broz doneo odluku da sam u sukobu interesa, jer ne mogu da zastupam klijente u sporu protiv države. Nisam hteo da se žalim, to bi trajalo tri godine. Povukao sam se iz tog slučaja i iz sudnice. Zamolio sam advokatsku komoru da mi zamrzne status advokata dok sam na mestu Dačićevog savetnika, iako je moje mesto počasno. Kod Hadžića sam se samo pojavio, više prijateljski, i doveo jednog advokata iz moje kancelarije. Čovek mora da zna kad treba da se povuče, a ja ću ovoj deci u kancelariji pomagati dok hoće da me slušaju.

* Dugo ste zastupali Jovanku Broz. Koliko njena sudbina oslikava promene u društvu?

- To je moj najuspešniji i ujedno najneuspešniji slučaj. Najveći uspeh sam postigao kad sam pred Ustavnim sudom oborio zakon kojim joj je oduzeta imovina i proglašena za društvenu. Neuspeh je zato što za 20 godina nisam uspeo da joj tu imovinu vratim. U međuvremenu se čak i predmet izgubio, pa sam tek preko poverenika Rodoljuba Šabića iz Arhiva Srbije dobio spisak onoga što poseduje. Kad smo to uradili, odjednom je sud zaključio da sam u sukobu interesa!

* Znači li to da se ništa nije promenilo?

- Promenilo se. U momentu kada smo moj otac i ja uzeli taj slučaj, bili smo praćeni, prisluškivani, prećeno nam je. Narod je bio huškan protiv Jovanke: da je pokušala državni udar, da pravi urotu sa ličkim generalima - s kojima inače nije razgovarala, da traži ono što joj ne pripada... Sada ankete pokazuju da 60-70 odsto ljudi traži da joj se vrate prava. Dobila je ličnu kartu, pasoš. To se moglo jer je promenjen ambijent.

* Da li se promenila i sama Jovanka?

- Ne, ona je ostala da živi u starom vremenu. Bila je moćna, mogla je da radi šta hoće. Padovi se teško doživljavaju, zato je puna strahova. Neće da izađe iz kuće na Dedinju da se ova renovira jer se plaši da je neće pustiti nazad. Ne shvata da je to vreme prošlo.

* Kako vam se čini reformisano srpsko pravosuđe?

- Ne vidim promene. Pravosuđe kontinuirano propada od osamdesetih, kada je počela da se meša politika. Danas imamo partijsko sudstvo, kao što su partijska javna preduzeća i sve ostalo.

* Nije bilo idealno ni kad ste vi počinjali...

- Kad sam počinjao ljudi su išli na suđenja pojedinih sudija samo da bi ih slušali. Bio sam još u kratkim pantalonama kad sam se krio iza furune tadašnjeg Okružnog suda u Masarikovoj i divio se Miti Miloradoviću, Draganu Lukiću, Borivoju Petkoviću... A onda se umešala politika, napredovali su oni koji imaju veze sa KP i DB. Još neko vreme se bar znalo da nećete nagrabusiti ako ne dirate Partiju i Tita. Jesu nam saslušavali klijente, ubeđivali ih da ne idu kod nas, ali nam je kancelarija ipak bila puna. Danas, uticaj partija, i to i onih iz vlasti i iz opozicije, i negativna selekcija, nikad nisu bili veći.

* Zašto više nema velikih advokatskih imena?

- Rat je doveo do zasićenja kriminalom. Afere su otvarane jedna za drugom, bez epiloga. Ljudi su se umorili. Suđenja više nikog ne interesuju i ljudi ne veruju u pravdu i pravosuđe. Kao što ih ne zanima ni politika. Partije razlikuju samo po liderima, a ne po programima.

* Može li mali, običan čovek, da dosegne pravdu? I ako mu ona i dođe posle 10 i više godina, ima li on pravu satisfakciju?

- Dugo čekanje pravde gubi svaki smisao. Neku nadu ipak daje Sud za ljudska prava u Strazburu, gde naša država gubi sve sporove, ali to, izgleda, nikog ne zabrinjava. Političari nemaju interes da poštuju zakone kad znaju da će se, dok neko protiv njih dobije spor, tri političke garniture promeniti. Demokratija će, ipak, morati jednom da dođe i u ovu zemlju.

* Kako mislite da će izgledati Srbija za 10 godina?

- Isto kao i danas, jer će generacije odrasle u ovom ambijentu i dalje biti aktivne. Ni za makac neće biti drugačija. Samo ja to, možda, neću doživeti.

NIKOG SE NE BOJIM

* ŠTA ste naučili od oca, koji je imao burnu biografiju?

- Bio je pod tri režima iza rešetaka - i u Kraljevini, i pod Nemcima (u Mauthauzenu), i pod komunistima. Od njega sam naučio da se ne mešam u politiku.

* Kako ste onda uvek branili ljude koji su bili visoko pozicionirani u režimu?

- Birali su me za branioca tek kad padnu sa vlasti, i to zato što su znali da se ne plašim i da nemam autocenzuru.

KRILI SE U RUSIJI I NA KUBI

* POSLE hapšenja Hadžića rekli ste da je većina haških begunaca boravila u inostranstvu. Kako to znate?

- Zato što te ljude znam još iz rata. Kroz ovu kancelariju su prošli skoro svi “niži” i “srednji” optuženi.

* Kako su mogli tako slobodno da ulaze i izlaze iz zemlje?

- Najzaštićenija granica na svetu je američka granica sa Meksikom, pa je Meksikanci stalno prelaze. Imate hiljadu načina da ljudi uđu i izađu...

* Gde su se krili? U Rusiji?

- U Rusiji, Belorusiji, Ukrajini, bilo ih je čak i na Kubi. Svi su se vraćali kad im je nestajalo para za skrivanje. Rekorder u skrivanju je bio italijanski mafijaš Toto Rina, krio se 40 godina. I on je uhapšen kad je prestao priliv para. Da je Hadžić stvarno imao Modiljanija, ne bi ga uhvatili do kraja života.