BUDUĆNOST srpskog naroda jeste u Evropi, ali nisam za ulazak u Evropsku uniju po svaku cenu. Tamo nam je mesto još od srednjeg veka. Ka njoj idemo sa bogatom kulturom i istorijom. Da joj doprinesemo onim dobrima po kojima nas svet prepoznaje - Belim anđelom, Dušanovim zakonikom, Dečanima, Gračanicom, Bogorodicom Ljeviškom... Trebalo bi da osetimo blagodeti te zajednice, ali i da ona vidi korist od nas.

Ovim rečima patrijarh srpski Irinej, u intervjuu za "Novosti", ocenjuje jedno od ključnih pitanja srpske nacionalne politike. Poglavar Srpske pravoslavne crkve, koji je na tron Svetog Save stupio pre nešto duže od godinu dana, ocenjuje da je naš narod okrenut svojoj crkvi i veri, što uliva nadu da će ostati i opstati u teškim vremenima.

* Prethodna godina bila je puna izazova i za Srpsku crkvu - od raščinjenja vladike Artemija, vašeg ustoličenja u Pećkoj patrijaršiji, povlačenja snaga Kfora sa kapija manastira na KiM... Smatrate li da je SPC na njih uvek imala pravi odgovor?

- Crkva je u svim ovim događajima reagovala na jedini mogući način. Za poglavara SPC došao sam posle gotovo tri godine odsustva pokojnog patrijarha Pavla. Za to vreme problemi su rešavani pomalo stihijski, na način koji se smatrao najboljim. Možda se naša reakcija nekima nije dopala, ali to je jedini put za rešavanje ovakvih složenih pitanja. Crkva je reagovala u svom duhu i o svim pitanjima dala jasan sud.

* Pozvali ste nedavno pripadnike srpskog naroda u zemljama regiona da se na popisu izjasne kao Srbi pravoslavne vere. Da li i vaš poziv ukazuje da je na delu pokušaj narušavanja verskog, kulturnog i nacionalnog identiteta našeg naroda?

- Različiti pritisci pratili su gotovo sve popise na ovim prostorima. Imajući to u vidu, hteli smo da ohrabrimo sve koji se smatraju Srbima i koji su pravoslavne vere, da slobodno kažu ko su i šta su. U našem pozivu ne treba tražiti nikakvu propagandu. Sveti arhijerejski sinod samo je apelovao na ljude da iskoriste svoje pravo da, po svojoj savesti, iskažu pripadnost naciji. To je, uostalom, i jedna od demokratskih tekovina.

CRNA GORA NEMA CRKVU
* SRPSKA pravoslavna crkva ima puno problema i u Crnoj Gori...
- Srpska crkva u Crnoj Gori na velikim je iskušenjima. Ne možemo da utičemo na želju nekih da se stvori crnogorska nacija. Ali imamo obavezu da reagujemo na pokušaj stvaranja crnogorske crkve. To nije nikakva crkva. Nju je formirao čovek koji je izopšten iz crkve. To ne služi na čast Crnogorcima. Nadamo se da je to samo jedna epizoda, i da će to razumni ljudi u nekom razumnom vremenu pametnije rešiti. Hteli to ili ne, Srbi i Crnogorci jedan su narod istog jezika, vere, kulture, istorije...

* Najveći broj srpskih svetinja je na Kosovu i Metohiji. One su, međutim, opasane

bedemima, čuva ih takozvana kosovska policija, sveštenstvo trpi velike pritiske... Kakvo je stanje u srpskim manastirima?

- Situacija na Kosovu i Metohiji takva je da se rečima teško može opisati. Treba videti uslove u kojima naš nesrećni narod tamo živi - u strahu, lišen slobode i svih ljudskih prava. Teško se može i zamisliti život čoveka, koji ne sme da izađe iz svoga dvorišta, da ore svoju njivu ili korača svojim gradom. To najbolje zna nekoliko starica koje žive u Đakovici ili nekoliko srpskih porodica iz Prizrena. Slično je i sa našim svetinjama. Međunarodne snage koje su ih štitile zamenjuju drugi čuvari reda. Kako će oni brinuti o njima ostaje da se vidi, ali se uvlači strah da neće biti dobro. Betonski zidovi oko Pećke patrijaršije ili Dečana uslov su opstanka ovih hramova. Pred nas se postavlja ozbiljno pitanje - može li se uopšte opstati na Kosovu i Metohiji?

* Vaše su reči da na Kosovu ima mesta i za Srbe i za Albance. Smatrate li da će nedavno započeti razgovori Beograda i Prištine život u pokrajini učiniti boljim?

- Nadamo se da će biti bolje. Najveći broj Srba sa Kosova i Metohije vratio bi se svojim kućama ako bi im bio omogućen slobodan život. Mnogo očekujemo od ovih razgovora. Sa Albancima ne živimo od juče, pa dobro znamo i kako je bilo u prošlosti. Siguran sam i da veliki deo albanskog naroda ne odobrava sve što se čini u pokrajini, ali nemaju snage niti hrabrosti da nešto promene. Verujem da može da se nađe način da, uz dobru volju albanskog naroda, na Kosmetu žive i Srbi.

* Narod u Srbiji živi u nemaštini. Često čujemo i da ljudi umiru od gladi. Može li Crkva da doprinese većoj solidarnosti i boljem životu našeg naroda?

- Čini onoliko koliko je u mogućnosti. Ne možemo tu mnogo da pomognemo. Teško se nešto može tražiti od onih koji i sami oskudevaju. Velika je sramota da u Srbiji čovek umre od gladi. Živimo u bogatoj zemlji, ali na njivama umesto pšenice raste korov. Zato ne postoji opravdanje ukoliko neko umre gladan. Ljudi bi trebalo da se vrate osnovnoj dužnosti svakog čoveka - da sami brinu o svojim potrebama. Kao narod negde smo izgubili naviku da se izdržavamo znojem svojih ruku. Uzroke lošeg stanja našeg društva treba tražiti u nestajanju naše klasične porodice. Ona je nekada bila svetinja života. Bez porodice nema ni zdravog društva ni moćne i snažne države.

* Od crkve se očekuje i da ponudi odgovore na niz izazova pred kojima se nalazi savremeni čovek. To je na primer pitanje doniranja organa, rodne ravnopravnosti, pa i položaja gej populacije...

- Crkva ima odgovore na sva životna pitanja. Možda se njen glas ne čuje koliko bi to trebalo. Važno je, međutim, i pitanje ima li koga da čuje njene poruke. Pitanje doniranje organa smo pozdravili, jer u duhu jevanđelja nema veće ljubavi od pomoći drugima. Crkva, međutim, ima rezerve prema pojavama poput tzv. gej parade. Stav Crkve u ovom slučaju je jasan - te ljude ne osuđujemo, već ih sažaljevamo. Ne možemo da shvatimo da neko svoju manu ili porok nameće kao nekakav zakon koji treba da se poštuje. Tim ljudima bi trebalo na neki način pomoći. Oduvek je bilo sličnih pojava, ali današnji zahtevi da im se pruži javna podrška daleko su od crkve.

* Nisu retke kritike na račun SPC da se meša u politiku. Kako odgovarate na primedbe?

- Kritike o navodnom uplitanju Crkve u politiku gotovo uvek dolaze od onih koji ne žele da čuju glas crkve. To podseća na ne tako davno vreme kada se smatralo i želelo da se njen glas čuje samo u hramu. Religiozan čovek pripada crkvi, ali i državi. Crkva je u svakom slučaju deo društva i njene stavove dele njeni članovi koji su u isto vreme i članovi društva i građani države.

* Kritičari desničarskih organizacija kakve su "Dveri srpske", "Obraz", "Naši 1389" često ih dovode u vezu sa SPC. Kakav je odnos Crkve prema njima?

- Nijednu od tih organizacija nije osnovala Crkva. Mi posmatramo njihov rad i priznajemo da tu ima dobrih stavova i pogleda, mada postoje i oni koji predstavljaju njihovo mišljenje. Sve što je dobro, odakle god da dolazi, Crkva će uvek da pozdravi, što ne znači i da podržavamo sva njihova razmišljanja. Ove organizacije nisu postale našom voljom, a javnosti se one predstavljaju time što zastupaju stavove Crkve.

* Pokojni patrijarh Pavle ukazivao je da naše "reči treba da budu blage, a argumenti jaki".

Smatrate li da bi jezik crkvenih velikodostojnika trebalo ponekad da bude primereniji?

NEMA PODELA MEĐU VLADIKAMA* IMA li istine o postojanju podela i struja među episkopima?
- Sigurno je da postoje razlike u mišljenju po nekim pitanjima. Ali, to nije ništa čudno. Te razlike nisu tolike da izazivaju podeljenost među vladikama. Može se govoriti o razlikama između mlađih i starijih arhijereja. Normalno je da mlađi uvek drugačije gledaju na neke probleme u odnosu na starije. Važno je da oko suštinskih pitanja nema podela, niti razlika.

- Svakako. Svaka reč koja dolazi od arhijereja, sveštenika ili hrišćanina mora da bude odmerena. Mora da svedoči istinu, i počiva na istini. Treba, ipak, imati u vidu da je i vladika čovek i da može katkad da izgovori nešto, pa kasnije da vidi

Dobro bi bilo da reč predstavnika crkve bude topla, jevanđeljska, istinita i pravedna. Čovek, međutim, nije savršeno biće, ali svako bi trebalo da vodi računa o onome što govori i da čvrsto stoji iza svake reči.

* Hoće li biti realizovana pomoć za završetak Hrama Svetog Save na Vračaru? O ovome je bilo reči i tokom nedavne posete ruskog premijera Vladimira Putina?

- Ideja je da unutrašnjost Hrama Svetog Save bude oslikana tehnikom mozaika. Za ovu vrstu oslikavanja potrebna su velika sredstva. Očekuje se pomoć Rusije koju je obećao predsednik Rusije Dmitrij Medvedev prilikom posete Srpskoj patrijaršiji 2009. godine. Istog je mišljenja bio i premijer Putin koji je imao veliku želju da poseti hram na Vračaru. On nije krio zadivljenje izgledom hrama, ali je zapazio i da su za okončanje radova potrebna velika sredstva. Tom prilikom i on je obećao pomoć Rusije. O načelnom dogovoru o ruskoj pomoći razgovarano je i tokom nedavne posete ruskog mitropolita Ilariona. Rusi su veoma raspoloženi da nam pomognu, a naša je želja da mozaik bude u duhu srpskih srednjovekovnih fresaka. Voleli bismo da mozaik bude utemeljen na vizantijskoj umetnosti, ali i da nosi pečat našeg vremena.

* U Nišu će 2013. godine biti obeleženo 1.700 godina od donošenja Milanskog edikta. Da li će poglavaru Rimokatoličke crkve iz SPC biti upućen zvanični poziv da prisustvuje ovoj svečanosti?

- Videćemo. O tome još raspravljamo. Potražićemo mišljenje i naše braće sa istoka, pa ćemo u dogovoru sa njima i doneti odluku. Pitanje dolaska pape u Srbiju odavno je predmet razgovora. Za njegov poziv ima dosta opravdanja i pristalica, ali i protivnika. Smatram da je to izuzetna prilika da se obeleži 17 vekova od donošenja Milanskog edikta cara Konstantina, baš u Nišu, u kojem je rođen veliki vladar. Edikt je događaj od izuzetnog značaja za istoriju hrišćanstva i za razvoj hrišćanske kulture. Mnogi smatraju da je Niš najpogodniji za proslavu ovog jubileja. To bi bila dobra prilika da se na jednom mestu okupe predstavnici svih hrišćanskih zajednica, prilika da se objektivno analizira minula prošlost i sagleda put u budućnost.

* Vatikan nije glasno osudio genocid nad srpskim narodom u NDH, a papa će tokom posete Hrvatskoj održati i molitvu nad grobom Alojzija Stepinca. Koliko teret prošlosti baca senku na odnose Srpske crkve i Vatikana?

- Gorka iskustva iz prošlosti, stradanja našeg naroda u minulim ratovima, logoru u Jasenovcu i drugim stratištima u Hrvatskoj, jesu velika rana i bacaju veliku senku na naše odnose sa Rimokatoličkom crkvom. To su teške i neprebolne rane, koje su, nažalost, obnovljene i u naše doba. Da bi se prešlo preko toga, što bi bilo dobro, potrebna je velika duhovna i moralna snaga, ali i čvrsto obećanje da se slično neće ponoviti. Senka koja sada postoji ne bi trebalo da bude večita prepreka u našim odnosima. Moramo da tragamo za načinom da istorijske probleme i nesporazume prevaziđemo i da izazove novog vremena rešavamo na hrišćanskim, jevanđeljskim, osnovama, ako ne jedinstveni, ono bar nezaraćeni.


IZOPŠTIĆEMO ARTEMIJA

* RAŠČINjENI vladika raško-prizrenski Artemije, iako monah, i dalje služi liturgije, pričešćuje u improvizovanim hramovima, predstavlja se kao episkop...

- Bivši episkop Artemije velika je rana srpske crkve. On nije raščinjen ni pod čijim pritiskom, niti po bilo čijoj volji sa strane. Drugačije se nije moglo. Nekoliko godina bio je u raskoraku sa Saborom i Sinodom, i postao je velika smetnja rešavanju problema na Kosovu. Jedna je njegova greška bila i što je Kosovo smatrao ličnim, a ne problemom srpske crkve i naroda. Veliki greh je počinio što je povukao monahe iz manastira, da bi na kraju uradio nešto što se graniči sa bespameću. Uvek je tvrdio da to neće činiti, ali ovo što radi je raskol koji je nebivao. I dalje svesno srlja u propast u kojoj nema nade u spasenje, osim iskrenog pokajanja.

* Kakve će mere Crkva da preduzme protiv bivšeg vladike i kada se one mogu očekivati?

- Učinićemo napor. Pokušaćemo da razgovaramo sa njim, iako on već dugo odbija bilo kakav dijalog. Ukoliko ni to ne prihvati, učinićemo ono što je najtragičnije za jednog hrišćanina - biće izopšten iz Crkve.