PROŠLE nedelje, kada je njegov praunuk Jovan slavio 14. rođendan, Jošo Durbaba mu je poklonio svoju ratnu torbicu, busolu i kartu Sutjeske. General i narodni heroj Jugoslavije preneo je tako potomku i deo svoje životne priče.

- Čuće narod opet za Jošu Durbabu. Biće ovaj momak poznat, možda kao pilot, možda kao uspešan biznismen. Kad ja, koji sam kao dete po Krajini vukao kobilu za rep, nisam naučio da vozim avion, valjda će moj praunuk uspeti - smeška se general Jošo Jovan Durbaba, dok ćaskamo o njegovoj porodici.

Rođen je u selu Kovačić kod Knina 14. aprila 1920. godine. Bio je radnik na izgradnji unske pruge kada je izbio rat. Digao je Kninsku krajinu na ustanak, dva puta je tokom Drugog svetskog rata pešice prešao Jugoslaviju, tri puta je ranjavan u borbama sa Nemcima. Danas je, u 92. godini, najodlikovaniji Titov general.

- Imam dvadeset ordena kod sebe. Neki su mi ostali u Kninu. Prvi Orden za hrabrost dobio sam 1944. godine. A poslednji, Medalju za hrabrost, prošle godine, kada me je odlikovao ruski ambasador Aleksandar Konuzin. Tada mi je rekao: “Ti si naš ruski heroj!” - priča general, i pokazuje nam fotografiju sa ruskim ambasadorom.

Za susret sa nama stavio je Orden narodnog heroja oko vrata:

BORAČKA PENZIJA Pitali smo generala Dubrabu kako se živi sa boračkom penzijom:
- Sa svim dodacima, ona iznosi 80.000 dinara. Dakle, narodni heroji u Srbiji ne žive loše. Međutim, to mi nije neka uteha. Živim skromno, a svakog jutra gledam ljude iz komšiluka kako se muče.

- Lično mi ga je Tito uručio 1952. godine. I tri puta mi snažno stegao ruku, rekavši: “Čestitam, druže Jošo!” Poslednji put sam se sreo sa Titom 1971. u Koprivnici. Žao mi je što mladi političari danas trguju sa Titom i Dražom, što se podsmevaju našoj ratnoj istoriji i ne poštuju vlastitu prošlost. Sa takvim ponašanjem ne može se u budućnost, jer ako ne poštuješ sebe i sopstvenu istoriju nećeš znati ko si, šta si i kuda si krenuo - priča Jošo Durbaba.

Na zidu drži fotografije svoje supruge Anđelke i sina Ivana, koji je kao beba bio ranjen u ratu, kao i Josipa Broza. Odlikovanja svoje supruge, dva ordena i medalju, ne pokazuje, jer kaže da je Anđelka veći heroj od njega i bez tog znamenja:

- Veoma sam ponosan na Anđelku. Više je propatila u ratu od mene. Bila je zarobljena, naš sin Ilija je u njenom naručju ranjen na Sutjesci u oko 1942. godine. Oženio sam se sa njom vrlo mlad, sa 18 i po godina. Moja Anđelka je imala 17 i po godina. Zajedno smo živeli sedam decenija i izrodili tri sina. Zimus je preminula, ali nam je ostavila veliku i srećnu porodicu.

Jošo živi sam u skromnom stanu u Novom Beogradu. Priča da se u Beograd doselio 1945, da je završio Vojnu akademiju i službovao širom SFRJ, ali se uvek vraćao u svoju Krajinu. Za njom najviše pati:

- Vezan sam srcem za Krajinu. Službovao sam u Kninu 31 godinu. Zavičaj mi strašno nedostaje. Neprijatelji srpskog naroda su me oterali. Kuću su mi dva puta uništavali. Prvi put su je 1941. godine zapalili, a drugi put je 1992. godine opljačkali. Tuđmanovci su me 1995. proterali iz Krajine. Dao sam kuću u Kninu na prodaju. I zbog toga patim!

Durbaba je četiri decenije bio simbol Knina, počasni građanin, najomiljeniji Kninjanin u prestonici. Neki ga nisu voleli, ali su ga, kaže, svi poštovali:

- Na mene su mnogi Krajišnici bili ljuti jer sam tražio da se sudi i vojvodi Momčilu Đujiću i emigrantu Andriji Artukoviću. I jedan i drugi su, kao četnik i ustaša, ubijali narod. Za neke Krajišnike ja sam bio izdajnik, ali za to nisam mario, takve optužbe trpim od 1941. godine, kada me moj rođak Momčilo Đujić prvi put napao.

Bio je narodni poslanik još 1945. godine. Doduše, u uniformi i bez fakultetskog obrazovanja. Vodio je boračku organizaciju Jugoslavije. Kad može najviše vremena provodi sa zemljacima Stevom Opačićem i Boškom Žarićem. Žali se kako je SUBNOR bio unižavan, ali je uspeo da preživi. U njegovom kraju, u Novom Beogradu, danas ima najviše boraca, generala i narodnih heroja NOB, preko 2.000. Okupljaju se u opštinskom SUBNOR.

- Sednem ja između Laze Radakovića, koji je rođen 1907, i Vesa Radičevića, koji je rođen 1914, a oni mene pitaju: “Jošo, da nećeš da sedneš pored neke drugarice, bolje ti je nego sa nama starcima?”

Priča da su generacija koja ne želi da se menja.

- Ranjavan sam tri puta. I danas u telu nosim dva gelera, živim sa nemačkim mecima u butini i leđima. Držim se naših ratnih principa. Teško mi je da predsedniku Tadiću i premijeru Cvetkoviću kažem gospodo, lakše mi je da im kažem - drugovi. Nije im to smetalo kada smo se sreli na proslavi Dana Vojske Srbije. To je moj život, neću da ga menjam!

Ne koristi prvoboračke privilegije.

- Nisu ni moja deca odrastala kao sinovi narodnog heroja. U domu zdravlja ili u pošti ne tražim da idem preko reda, mada kao narodni heroj na to imam pravo. Živim zadovoljan kao običan čovek, mada osećam da nema danas onog poštovanja koje smo negovali u bivšoj Jugoslaviji.

Jovan - Jošo Durbaba ima tri sina - Iliju, Radomira i Dušana, dva unuka i dva praunuka. Mali Jovan baš liči na pradedu. Zato starina i kaže:

- Čuće narod opet za Jovana Jošu Durbabu!