Misterija 27. marta

PUČ 27. marta i demonstracije protiv Trojnog pakta, koje su usledile, čak i danas, 70 godina kasnije, izazivaju kontroverze.

Ko je stajao iza puča? Kakve su uloge britanske i sovjetske tajne službe? Da li su se rat, žrtve, raspad zemlje, pa čak i stvaranje NDH, mogli izbeći da puča nije bilo? Da li bi se Nemci držali dogovora da zemlja ostane neutralna? Da li su Srbi ispali „topovsko meso“, baš kao 1915. godine, kada su odbili separatni mir sa Nemačkom i Austrougarskom, posle čega je usledila golgota kroz Albaniju?

Ovaj događaj nikada nije sasvim rasvetljen, iako su u međuvremenu „isplivali“ mnogi važni detalji. I sami učesnici su ga od početka različito tumačili, ukazuje Ljubodrag Dimić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Građanstvo je, objašnjava, smatralo da je taj datum opredelio Jugoslaviju za antifašizam; vojska je verovala da je demonstrirala patriotsku ulogu; germanofili da je počinjena najveća greška koja će zemlju skupo koštati; SPC i patrijarh Dožić zdušno su podržali demonstrante, a komunisti pokušali da iskoriste događaj za približavanje Rusiji.

- Podeljena mišljenja su ostala do danas, jer sve političke snage koje su onda postojale postoje i danas - kaže Dimić.

Posle rata istoriografi u zemlji preuveličali su značaj demonstracija, a potisnuli u drugi plan puč, dok su oni u emigraciji glorifikovali upravo puč.

Posebno „zamešateljstvo“ nastalo je kada su se u sukobe istoričara uključili Britanci i prvi otvorili pitanje da li su oficiri-pučisti bili plaćani od britanskih agenata.

- Činjenica je da je jugoslovenska vlada u Londonu zbog ovih događaja imala dosta kredita - kaže prof. Dimić. - Ali, brzo ih je istrošila međusobnim razmiricima i završila u Kairu. Vodio se rat za Balkan, gde smo se o svom učešću najmanje mi pitali. Englezi su hteli da zaustave nemački prodor u zaleđe Mediterana, a Nemačka da anulira britanski uticaj.

Događaji 27. marta u dobroj su meri delo britanske politike, koja je preko Intelidžens servisa i Uprave za specijalne poslove (SOE) angažovala političare i oficire.

Ovo tvrdi i Nikola Žutić, iz Instituta za savremenu istoriju:

- Neposredni mehanizam državnog udara pokrenut je po Čerčilovoj i odluci ministra Entoni Idna, a sve zamisli su sprovedene preko britanskog poslanika u Beogradu Ričarda Kembela. On je pominjao oficira Boru Mirkovića kao operativnog izvršioca puča, dok je generalu Dušanu Simoviću pripala reprezentativna i politička uloga.

Mirković je, kaže Žutić, demantovao da je bio britanski agent, ali je priznao da je razmenjivao podatke sa engleskim vazduhoplovnim izaslanikom Mekdonaldom. Od njega je, uostalom, i saznao prvo da će biti, a potom i da je potpisan Trojni pakt.

Glavno britansko uporište bila je Zemljoradnička stranka Milana Gavrilovića, koji je podržavao savez Jugoslavije, Grčke i Turske sa Britanijom, ali je bio i inicijator vojnog pakta sa SSSR. On će pred rat postati prvi jugoslovenski ambasador u Moskvi.

Posebno zanimljivo je svedočenje Hju Daltona, šefa specijalnih operacija u Jugoslaviji, koji je tvrdio da je SOE potrošila najmanje 100.000 funti sterlinga uglavnom na Zemljoradničku stranku, ali i različita podmićivanja po Beogradu.

SOVJETI

Drugo nerazjašnjeno pitanje odnosi se na učešće sovjetske obaveštajne službe.

- Ruske agenture radile su u Jugoslaviji na dva odvojena koloseka: po političkoj i vojnoj liniji. Tito je u razgovoru sa Đilasom, 29. marta, pokazao nerazumevanje za demonstracije, tvrdeći da članovi KPJ nisu smeli da izađu iz ilegale. Međutim, 27. marta 1945. izjavljuje da su komunisti na demonstracijama bili apsolutni gospodari situacije i da drugi ne smeju da prisvajaju njihove zasluge - objašnjava Dimić.

Rusima je raskidanje Trojnog pakta i napad na Jugoslaviju odgovarao jer je Hitlerov pohod na SSSR odložen prvo za četiri, a potom za još dve nedelje.

Po Žutiću, veze sa sovjetskim tajnim službama išle su preko jugoslovenskog poslanstva u Ankari. Održavali su ih Mustafa Golubić, pukovnik sovjetske obaveštajne službe, i „crnorukac“ Božin Simić, o kojima se ne zna mnogo.

Prema jednoj od verzija, Golubić je bio jedan od organizatora ubistva Lava Trockog, a Nemci su ga streljali 1941. u Pionirskom parku u Beogradu. Simić je sarađivao sa sovjetskim poslanikom u Beogradu Plotnjikovim. I Golubić i Simić imali su jak uticaj na generala Simovića i pučiste.

POSLEDICE

Posebno pitanje je da li se rat mogao izbeći? Profesor Dimić veruje da nije i da nas je, bez obzira na sve, ovaj datum svrstao među antifašističke narode:

- Neki narodi u okruženju moraju danas da izmišljaju takve antifašističke datume, a srpski narod ih se gotovo stidi! Ako se pogleda šta je sledilo, bilo je nemoguće da Jugoslavija zadrži neutralnost, kao što je mislio knez Pavle, posebno s obzirom na to da je ulaskom Bugarske u Trojni pakt, 1. marta 1941, bila potpuno okružena njegovim članicama.

Osim toga, Hitlerovo ponašanje kasnije pokazalo je da se nije držao potpisanih dogovora.

- Različite su ocene o događajima 25. i 27. marta - kaže Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju. - One se kreću u širokom rasponu: od toga da je to delo britanskih plaćenika u vojnom vrhu, da je u pitanju dogovor kneza Pavla i Dragiše Cvetkovića sa britanskom službom, do toga da je to organizovala KPJ, da je sam narod izveo, ali i da je to „veličanstveni događaj gde su Srbi, odnosno Jugosloveni, pronašli dušu“, kako je to rekao Čerčil.

Sve te ocene, navodi, delom su istinite, a delom ne. Niti je puč delo samo britanske obaveštajne službe, niti je to bilo samoubistvo Jugoslavije:

- U narodu je postojalo antinemačko raspoloženje i lako je bilo usmeriti tu energiju. Ali, posledice su na kraju bile užasne i traju do dana današnjeg.

PAKT I BES

Pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu su sa predsednikom Vlade Dragišom Cvetkovićem, 25. marta 1941, u podne, u bečkom dvorcu Belvedere, potpisali šef diplomatije Trećeg rajha fon Ribentrop, ministar inostranih poslova Italije grof Ćano i ambasador Japana Ošima. Cvetković je od fon Ribentropa dobio notu: „Povodom pristupanja Kraljevine Jugoslavije Paktu triju sila, koje je danas učinjeno, nemačka vlada potvrđuje svoju odluku da će suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije svagda poštovati.... Vlade Sila osovine za vreme rata neće upućivati Jugoslaviji zahteve da dozvoli prelaz ili prevoz svojih trupa preko jugoslovenske državne teritorije“. Dva dana kasnije, na vest o puču, Hitler je pobesneo: „Verovao sam da su se oni (Srbi) urazumili, ali oni su prevrtljivci, koji su ponizili Nemačku 1914. i ja sam im to oprostio. Sada im ne mogu oprostiti i zato će biti kažnjeni“.

KAKO SU TEKLI DOGAĐAJI
* Princ Pavle, 26. marta, oko deset uveče, vozom odlazi za Ljubljanu, da se na Brdu kod Kranja sastane sa Mačekom i Korošecom.

* 27. marta, u dva po ponoći, počinje raspoređivanje vojske na ulicama Beograda, zaposedanje raskrnica, hapšenje najviših oficira koji se nisu priključili pučistima, opkoljavanje Dvora u kome je bio kralj Petar. Zauzeti su Uprava grada, radio stanica i sva ministarstva.

* Ministar vojni Pešić je u ponoć igrao bridž. Po povratku kući, u 2.30, probudio ga je oficir-zaverenik i rekao mu da se „odigrala revolucija“ i da je uhapšen. Pešić je po oficiru poručio Simoviću da, što se tiče revolucije, radi po svome, ali pod uslovom da njega ostavi na miru.

* Do tri sata sve je bilo završeno, a Cvetković i Cincar-Marković su uhapšeni.

* Između 4 i 4.30 general Simović je pozvao sve šefove političkih partija i u njihovom prisustvu sastavio Kraljevu proklamaciju o stupanju na presto.

* Proklamacija je odneta u dvor u pet ujutru i podneta Kralju na potpis, posle čega je Simović obrazovao vladu.

* U 10 časova kralj Petar obraća se javnosti, proglašava punoletnim i preuzima vlast, a Simovića ovlašćuje da sastavi novu vladu.

* Izbijaju demonstracije u Beogradu, ali i drugim gradovima u Srbiji, u kojima se demoliraju predstavništva nemačkih firmi, ambasada i nemački ekonomski biro.

* U Londonu je na vest o puču zavladalo oduševljenje, a u Berlinu, u Vrhovnoj komandi Vermahta, Hitler drži sastanak na kome je zaključeno da „Jugoslavija mora biti tretirana kao neprijateljska sila“, koju što pre treba „vojno razbiti“.