Ove godine navršava se dve decenije od kada je poginuo major JNA Milan Tepić. Ne želeći da neprijatelju prepusti oružje, 29. septembra 1991. godine, pred naletom 2.000 „zengi“ digao je u vazduh centralno skladište borbenih sredstava u selu Bedeniku kod Bjelovara i tako žrtvovao svoj život, u 34. godini. Novembra 1991. Predsedništvo SFRJ proglasilo ga je za narodnog heroja.

Porodica Milana Tepića živi u Beogradu. Uspomene na hrabrog muža i oca žive.

- Milan je heroj za narod, ali ne i za mene, jer on je moj muž i otac naše dece. Strašno mi nedostaje! - priča supruga Dragica Tepić i pokazuje Milanovu sliku, koju drži u novčaniku.

U stanu koji su dobili od Vojske Srbije žive Dragica, ćerka Tanja i sin Aleksandar. Dnevnu sobu krasi veliki uljani Milanov portret. U staroj vitrini pored Tepićeve slike nalaze se četiri ordena, oficirska sablja, plaketa „Novosti“ za najplemenitiji podvig, medalje sa džudo takmičenja, dva Milanova češlja... I stari kišobran, sa kojim je kao civil šetao sa Dragicom po Kozarskoj Dubici. Taj crni ambrel pobudio je kod Dragice sećanja na dane mladosti.

- Upoznali smo se na igranci u selu Čelebinci kod Kozarske Dubice 1977. godine. Milan je bio jako lep, posebno kada je nosio uniformu. Plesali smo i ja sam mu direktno rekla: „Bićeš moj, kad tad!“ Milan se samo nasmejao - pamti Dragica taj 4. oktobar.

Imala je 18 godina i išla u treći razred tekstilne škole, a Milan je bio na trećoj godini Vojne akademije u Zagrebu. Bio je momak iz sela Komlenac, a ona devojka iz Tuklučana. Dragica je njega zvala Manja, on nju Stara. Već na petom sastanku su se dogovorili da će im se buduća deca zvati Tanja i Aleksandar. Posle 3,5 godine zabavljanja sve najlepše se dogodilo za 45 dana.

- Prvo je Milan diplomirao na Vojnoj akademiji, onda me po seoskom običaju zaprosio, da bi 4. oktobra 1980. napravili svadbu u porodičnoj kući u Komlencu. Tek posle veselja mi je rekao da je dobio posao u Komandi JNA u Slavonskoj Požegi i stan. Okućili smo se i 1982. i 1983. dobili Tanju i Aleksandra. Milan se beskrajno radovao deci. Možda je kao kapetan JNA sa brkovima delovao strogo, ali u suštini bio je romantičan čovek, uvek veseo i nasmejan - priča Dragica Tepić.

Porodičnu idilu Tepića narušila je prekomanda u Varaždin 1986. godine, gde su bili podstanari.

Početkom 1991. prvi incident - deca su im fizički napadnuta.

Jednom, kada je došao iz škole, Aleksandar ih je pitao: „Zašto smo mi Jugosloveni kada smo Srbi?“.

- Odgovorili smo mu da smo Srbi. Kada sam čula priče da sve Srbe treba poklati dala sam otkaz u fabrici „Varteks“ i sa decom otišla u selo. Milan je ostao u Varaždinu. Od sekiracije sam smršala na 47 kila.

Tepić je hteo da pohađa Komandno-ratnu školu da bi imao mogućnost da jednom postane general i zato je otišao na višu dužnost u Bjelovar. Dragica ga je posećivala. Poslednji put su bili zajedno 26. juna 1991. godine. Tada joj je, posle proglašenja nezavisnosti Hrvatske, rekao: „Možda se neću vratiti kući. Čuvaj decu! I jedi, molim te.“

- Posle tih reči preplakala sam put od Bjelovara do kuće. U septembru sam decu upisala u treći razred osnovne. Milan je poginuo u nedelju 29. septembra u barutani, a mi smo to saznali tek u sredu. Stajali smo nasred dvorišta i vrištali od bola i tuge. Kiša je počela da pada. I Bog je plakao za Milanom.

ŽIVOT U UNIFORMI
Posle pogibije Milana Tepića njegova porodica je nastavila život u uniformi Vojske Srbije. Dragica je radila u ambulanti Vojnog medicinskog centra, gde je i penzionisana. A sin Aleksandar radi kao informatičar u Generalštabu VS. Ćerka Tanja je završila Višu školu za međunarodno poslovanje i traži posao.

Kada je pozvala Milanovog komandanta, generala Rašetu, telefonom, on joj je rekao: „Tvoj muž je poginuo junački. Imamo još jednog Stevana Sinđelića!“

- Ne treba meni mrtav heroj, mojoj porodici je potreban muž, otac, sin, brat... - odgovorila sam mu ljuta što od mog mrtvog Milana prave novog heroja!

Dragica kaže da joj je Milan nagovestio svoje žrtvovanje:

- Nije hteo da dozvoli da ga ustaše uhvate, ponize, masakriraju... Rekao mi je da će, on „ako bude trebalo“, uraditi isto što i kapetan Grujić, koji je u Sloveniji digao u vazduh vojno skladište sa gorivom.

Milan Tepić je sa šestoricom vojnika sahranjen na groblju Miroševac u Zagrebu. Hrvati su ga zaveli kao N.N. lice i skrivaju mu grobnicu.

- Nama Tepićima je zabranjeno da ulazimo na groblje Miroševac. Išla sam 2002. godine tajno u Zagreb da pronađem grob mog muža. Pokazane su mi neke Milanove cipele broj 47, a on je nosio broj 42. Posle nam je rečeno da više ne dolazimo - otkriva Dragica.

MILANOVA REČ
Milan Tepić je jednom prilikom u dve rečenice objasnio šta podrazumeva pod moralom i čašću: - Jedanput ljudi daju reč, ona ostaje ili se pogazi. Ja sam dao reč da ću da branim ovu zemlju ako joj bude teško!

Porodica Tepić je 1993. u selu Komlenac, na groblju, podigla spomen ploču Milanu. U selu živi Milanova majka Milena, a sestre Milka i Marija su u Banja Luci. Dragica nam se žali da neki mediji vređaju dostojanstvo porodice Tepić, jer izmišljaju da Milanova majka živi u trošnoj kući i bez para. A da snaja ne dozvoljava deci da je posete.

- Ne daju nam da živimo normalno, mediji izmišljaju laži, a komšije tračeve. Sa svekrvom Milenom lepo živimo. Đurđevdan u selu zajedno slavimo... A mi u Beogradu živimo obično. Sin je oficir Vojske Srbije, a ćerka čeka posao - priča Dragica Tepić.

Pokazuje nam svoje i Milanove zajedničke fotografije sa venčanja, dečijih rođendana, ali i slike ćerke Tanje sa momkom i sina Aleksandra sa devojkom. Decu nije zvala na razgovor, jer, kaže, skriva ih od javnosti.

- Želim da moja i Milanova deca žive i rade kao normalni ljudi - uporna je Dragica Tepić u ispunjenju zaveta Milanu da čuva decu.