Car Dušan na “Fejsbuku“

Prema nedavnom istraživanju o poznavanju istorije „Novosti iz prošlosti“, koje je naručio Beogradski centar za ljudska prava, 63 odsto ispitanika zna da se Dan državnosti praznuje u znak sećanja na 15. februar 1804, kada je u Orašcu počeo Prvi srpski ustanak. Istog dana, ali 1835, na Skupštini u Kragujevcu proglašen je prvi Ustav.

U odnosu na ostale istorijske činjenice, ovaj procenat ispao je sasvim solidan. Prema istom istraživanju, veći procenat ljudi zna samo ko je bio vođa Prvog srpskog ustanka, kada je bila Kosovska bitka, ko je bio Lazar Hrebeljanović ili da navede bar jedan boj iz Prvog svetskog rata. Ipak, sve ovo i dalje je daleko manje od broja onih koji znaju da je prva atomska bomba bačena na Hirošimu (čak 93 odsto)!

Manje od polovine ispitanih zna da li su Srbi nosili šajkaču u srednjem veku ili kada je Srbija stekla nezavisnost posle oslobođenja od Turaka... Zanimljivo je i da samo 56 odsto ljudi zna tačan redosled trobojki na srpskoj zastavi. Ubedljivo najmanje njih, ispod pet odsto, zna od kada Srpska pravoslavna crkva nosi ovaj naziv.

- Mada je na sahrani patrijarha Pavla na ulicama Beograda bilo više od 600.000 ljudi, šokantno zvuči da se pet meseci kasnije za njega kao za najznačajniju istorijsku ličnost opredelilo samo 0,3 odsto anketiranih - kaže istoričarka Radmila Radić, jedna od autorki istraživanja.

Ona navodi i da je istraživanje pokazalo da daleko manje ljudi misli da je Sveti Sava značajnija istorijska ličnost od Tita, Tesle i Karađorđa.

Ali, osnovno pitanje je da li mladi sve ovo treba da znaju da bi bili prave patriote? I kako se uopšte deca uče da vole domovinu - kod kuće, navijajući sa roditeljima za Novaka Đokovića ili nacionalni tim, ili u školi, učeći o slavnim bitkama i ličnostima, ili o lepotama svoje zemlje?

I da li je moguće roditi novi patriotizam u zemlji u kojoj je taj pojam kompromitovan tokom ratova devedesetih, i u kojoj gro mladih i obrazovanih i dalje beži zbog nedostatka perspektive?

- Pre ovog istraživanja i sama sam verovala da su patriotizam i poznavanje istorije sopstvenog naroda povezani, ali ljudi su otvoreno u istraživanju rekli da ne poznaju istoriju i da ih ona ne interesuje - priznaje Radmila Radić. - Najbolje je znaju oni između 35 i 40 godina, a najslabije najmlađi i najstariji. Ali, čini mi se da bi još gore bilo da se istraživanje odnosilo na poznavanje matematike ili biologije.

Drugačiji rezultati verovatno se i ne mogu očekivati ako broj visokoobrazovanih pada, nepismenih ostaje isti, a trećina nacije ima jedva završenu osnovnu školu. To, kako se pokazalo, ipak ne utiče na osećaj patriotizma.

- On se stiče kroz lično iskustvo, pre svega porodično i kućno. Izučavanje istorije ili geografije, a pre svega srpskog jezika, u školama to samo dopunjava - smatra istoričar Slobodan Marković.

On dodaje da su, uprkos primedbama, udžbenici tako pisani da đaci mogu da steknu dobar uvid u najvrednije kulturne i istorijske tekovine naše zemlje. A to je, kaže, dobar osnov za zdrav patriotizam.

- Većina mladih, ali i građana uopšte, oseća neku vrstu zadovoljstva i ponosa što su deo istorije baš ovog naroda. To možemo da vidimo svaki put kad pobedi nacionalni tim... Patriotizam je širi od istorijskog sećanja, i odnosi se na sve oko nas - od ljubavi prema rodnom kraju i njegovim lepotama, do opšteg državnog nivoa.

Istoričar Bojan Dimitrijević je skeptik kada je u pitanju „novi patriotizam“, posebno onaj koji bi se mogao naučiti u đačkim klupama. Kaže, model takvog rodoljublja je prevaziđen:

- Ne samo da je u drugoj polovini 20. veka kompromitovana istina, već i potreba ljudi za istorijskim istinama. Mlađe generacije činjenice iz prošlosti ili ne zanimaju ili ih saznaju preko interneta. Pojam patriotizma vezuju za sportski, a on često nije pravi.

Dimitrijević je ubeđen da rešenje nije u menjanju istorijskih udžbenika ili nastave, već u vraćanju perspektive mladima i porastu životnog standarda:

- Amerikanci ne bi bili toliko ponosni na svoj Ustav i Dan zahvalnosti da su siromašni i manje moćni. Iz moći jedne nacije proističe i osećaj ponosa, jedno hrani drugo.

A samo u takvim okolnostima možemo očekivati da car Dušan ima bar upola fanova na „Fejsbuku“ koliko ih ima tinejdž ikona Džastin Biber.

LjUBAV PREMA DOMOVINI

Slobodan Marković naglašava da država, stvarajući novi patriotizam, kroz praznike i ostalu simboliku, treba kod svih građana, bez obzira na nacionalnu pripadnost, da razvija ljubav prema domovini. Jer, ne može se očekivati da se svi u Srbiji, posebno oni koji ne pripadaju srpskom nacionalnom korpusu, poistovete sa carom Dušanom. Ali, mogu sa Nikolom Teslom.

KOSOVSKI BOJ

OSEĆAJ rodoljublja u Srbiji često podgrevaju mitovi koji su daleko od istine, ali se prenose s generacije na generaciju. Takav je, recimo, mit o Kraljeviću Marku, za koga tek retki žele da poveruju da je poginuo kao turski vazal, ili o Vuku Brankoviću, za kojeg je još u 19. veku dokazano da nije izdajica.

Ipak, najpoznatiji je mit o izgubljenoj Kosovskoj bici. Kako objašnjava Slobodan Marković, to je poraz samo u narodnoj pesmi, dok je istoriografija dokazala da u tom boju nije bilo pobednika.

V. C. SPASOJEVIĆ