Rehabilitacija: Kazne nisu dočekale sud

DRAGI moji roditelji, pišem vam poslednji put. Za mene je uteha što znam da umirem radi svoga shvatanja časti, dužnosti i rodoljublja. Ako ikada dobijete ovo pismo, to će biti tek onda kad sve bude svršeno. Znam da oni koji su me osudili smatraju da sam za njih opasan ako sam živ, ma gde se nalazio.

Oni ne kažnjavaju moj rad ili mene, nego strah od onoga što bih još mogao da učinim. Suđenje je bilo samo gola formalnost, a presuda je doneta ranije. Moram da umrem radi otmenih ideala, stoji u oproštajnom pismu Milorada Đurića iz Zabrdice.

Po presudi Vojnog suda valjevske vojne oblasti, on je, u maju 1945. godine, osuđen na smrt, i sa hiljadama žrtava komunističkog terora streljan na Petom puku kao narodni neprijatelj. Imao je 22 godine, do danas mu se za grob ne zna...

Kada su njegovim roditeljima javili da je streljan, majka je pošla da traži telo. Otkopala je zemlju i ugledala poznate opanke, iznad njih čarape koje je isplela. Onesvestila se, a kad je došla sebi, stražar je oterao. Sinovo telo nikad više nije videla.

Pred streljački stroj Đurić je izveden, između ostalog, zato što je 1941. godine bio u poseti kod đenerala Milana Nedića i govorio u ime omladine valjevskog okruga. Tada ga je Nedić poljubio. Od januara 1944. pokušao je da organizuje četnike u okolini Valjeva i odvraća narod od oslobodilačke borbe. U obrazloženju smrtne kazne, navedeno je da je to utvrđeno potpunim priznanjem optuženog.

U rešenju Okružnog suda u Valjevu o rehabilitaciji navodi se da je Đurić bio osuđen za dela počinjena mnogo pre donošenja propisa na osnovu kog mu je suđeno. Nije imao branioca i osuđen je iz ideološko-političkih razloga.

Rešenjem o rehabilitaciji suda u Valjevu, ostvarilo se i ono što je, za života, stalno tvrdio Dragoljub Mitrović iz Popučaka kod Valjeva: da zna da neće biti živ, ali će pravda stići. On je 1948. i 1949. godine, zbog ”svršenog pokušaja krivičnog dela ratnog zločina” osuđen prvo na smrt, a potom je presuda preinačena na 20 godina zatvora sa prinudnim radom i pet godina gubitka građanskih prava.

Bio je osuđen da je za vreme Drugog svetskog rata sa grupom četnika ubio dve učiteljice iz Popučaka.

U zatvoru u Sremskoj Mitrovici odležao je 13 godina i nikada nije podneo zahtev za pomilovanje. Ostao je, kažu njegovi najbliži, dosledan u uverenju da nevin čovek ne treba da moli.

Nada Mitrović iz Popučaka, Dragoljubova supruga, priča da je prvih šest meseci u zatvoru bio u okovima teškim 18 kilograma, tukli su ga, iznad glave mu stavljali kofu s vodom i puštali da kaplje kap po kap, tražeći da prizna.

Početkom šezdesetih godina prošlog veka, on je iz Kolubare spasao poznanika koji se davio. Umesto da mu se zahvali, ovaj je rekao Dragoljubu da nije zaslužio da ga on spase.

- Otac je bio zapanjen, ali nikad nije saznao da je iz zagrljaja smrti izvukao upravo čoveka koji je počinio zločin zbog kog je on 13 godina nevin robijao - kaže ćerka Milena Sandić.

U zatvoru, Mitrović je naučio parketarski zanat. Ubrzo je dobio status slobodnjaka, čak je bio angažovan da postavlja parket u kućama Tita, Krcuna i mnogobrojnih komunističkih funkcionera i generala!

Zbog toga što je 1946. cepao zidne novine po školama, Đura Ristivojević iz Valjeva bio je osuđen na tri godine zatvora sa prinudnim radom. Okružni sud u Valjevu rehabilitovao ga je jer je bio žrtva progona iz političkih i ideoloških razloga.

Divizijski vojni sud u Valjevu i Vojni sud Prve armije utvrdio je da je zajedno sa drugim osobama u zločinačkoj fašističkoj organizaciji, cepanjem zidnih novina, ugrožavao postojeći pravni i društveni poredak i bezbednost vojske. U zatvoru je bio od početka maja 1946. do februara 1948.

U postupku rehabilitacije sud je utvrdio da je Ristivojević oglašen krivim bez ijednog validnog dokaza da je pripadao organizaciji koja je imala fašistički i zločinački karakter.

Da je put do pravde, neretko, popločan paklom, svedoči i punih šest decenija života Dragoslava Marjanovića (87) iz Ljiga. Odležao je, ni kriv ni dužan, 13 godina strogog zatvora u Zabeli zbog - sukoba s tazbinom!

Veće Okružnog suda u Valjevu formalno je ispravilo višedecenijsku nepravdu države prema ovom penzionisanom fotografu iz Ljiga, kada ga je rehabilitovalo.

Pre skoro pet decenija, Dragoslav Marjanović je osuđen na 13, a Miodrag Vesić, takođe iz Ljiga, na 14 godina strogog zatvora, jer su navodno, kao četnici, u decembru 1941, u Ljigu, streljali dvojicu partizana. Presuda je doneta, iako je pre toga Marjanović presudom Okružnog suda u Čačku, u maju 1947, oslobođen optužbe.

Donoseći odluku o rehabilitaciji, sud je utvrdio da je jedini racionalan razlog za ponovno suđenje činjenica da se Marjanović 1952. venčao sa sadašnjom suprugom, koja je bila iz ugledne komunističke porodice. Njenog oca su za vreme okupacije ubili četnici Draže Mihailovića, a braća su bili funkcioneri u partiji i SUP. Njena porodica nikako se nije slagala sa ovim brakom i na sve načine pokušavala je da ga razvede. Kako pretnjama i pritiscima na suprugu nisu uspeli, na scenu stupa odeljenje Udbe u Ljigu, te se ponovo pokreće postupak za ubistvo dvojice partizana”.

- Oprostio sam svedocima koji su, po nalogu Udbe, na montiranom suđenju lažno svedočili. U danima koji su mi preostali, mogu da koračam uzdignute glave, a to je nešto što nema cenu - kaže Marjanović.

Zbog toga što je 1975. godine rekao da je Josip Broz Tito u Kolubarskoj bici u Prvom svetskom ratu učestovovao na strani austrougarske vojske, Slobodan Todorović iz Valjeva osuđen je na dva meseca zatvora i preminuo je za vreme izdržavanja kazne.

Dok je sa kolegama u nastavničkoj zbornici tadašnjeg Školskog centra za tehničko obrazovanje ”Milica Pavlović” u Valjevu zaključivao ocene, Todorović je, između ostalog, rekao da je čitao ”Vreme smrti” Dobrice Ćosića u kojem je obrađena Kolubarska bitka. Dodao je da je Tito učestvovao na strani austrougarske vojske i koleginicu koja predaje istoriju pitao šta ona o tome misli. Iznervirana, napustila je zbornicu.

Kasnije, ogranak Saveza komunista u Školskom centru, zaključio je da ne može ostati predavač i vaspitač omladine, pa je potom dobio otkaz. U Okružnom sudu u Valjevu osuđen je na zatvor, a posle samo pet dana provedenih iza rešetaka u Šapcu, umro je u 32. godini od infarkta.

Zahtev za rehabilitaciju pokojnog Todorovića podnela je njegova sestra.

SUTRA: Pored 110 ”narodnih izdajnika”, užički sud vratio je čast i Živojinu Pavloviću, ”srpskom Solženjicinu”. Pogrešna presuda za izdaju na Kadinjači