JOŠ je sve sveže. Sve boli. Gde god takneš, pogledaš... samo bol. Kao da su mi sina, evo sad, ubili. Kao da sam ga sad sahranila.

Gordana Ristić, majka Marka Ristića (26), koji je izgoreo, u noći 20. januara, u kiosku u kojem je radio, ne miri se sa surovom stvarnošću - da sina više nema. A stalno se pita, zašto je sudbina, baš njemu, namenila takav kraj?

- I nikada se neću pomiriti - jedva je izgovorila.

Posle naše molbe i njenog dugog promišljanja, prelomila je, ipak, da govori za novine. Teška srca, kaže nam.

- Strašno je kad roditelj izgubi dete. Moj život je stao.

Zamrznuta sekvenca sećanja: januar, 20. dan po redu, ove godine. Četvrtak. Gordana je Marka ispratila na posao, u kiosk „Đurić“, kod beogradske Botaničke bašte. Preuzeo je noćnu smenu. Poneo je i knjigu, da kao uvek, usput, sprema i ispit. Želeo je da, u februarskom roku, polaže rimsko pravo.

- Radio je i studirao. Bio je talentovan i vredan od detinjstva, sve ga je interesovalo - kaže Gordana.

NE UBIJAJTE GA PONOVO KAKAV je bio život mog deteta? Dovoljno je valjda to što ga je stotinu ljudi ispratilo na večni počinak. Što ih se toliko javilo da daruju sopstvenu kožu. Mnogi se i sada javljaju, govore kako ga se sećaju. Za mene to jeste uteha, ali, mog sina nema. Nema ga zbog nekog ko je namirivao svoje mračne račune. A ko? Meni to nije bitno. Bitno mi je da moje ubijeno dete više ne ubijaju.

Maštao je da jednog dana bude pedijatar. Nije uspeo da upiše medicinu, ali je upisao Pravni fakultet. I, nekako, s njegovom prvom godinom podudarile su se godine nevolje u porodici Ristić: dve smrti za četiri meseca. Potom, razvod roditelja. Jednostavno, Zoran i Gordana su se dogovorili da žive odvojeno. Ali su, kaže nam Gordana, uvek bili tu, sa decom.

- Marko je obnovio godinu i rešio da mu ovaj, februarski rok bude prekretnica - priča Gordana.

Bio je 20. januar. Svetog Jovana slavio je Gordanin rođeni brat. Dogovorila se sa sinom, kćerkom Marijom, kad se Marko vrati iz smene, odspava, da idu u goste.

Koji sat posle ponoći, na vratima Ristića, Gordana je primila vest: „Sin vam je izgoreo, morate u kliniku“.

Pred vratima intenzivne nege Klinike za opekotine, u Tiršovoj, sačekala je najpre da izađu nadležni, koji su došli po izjavu kako bi se utvrdio uzrok požara! Ko je zapalio kiosk u kome je Marko Ristić, momak na pragu, pabirčio svoj život. Onda je ušla - majka.

- Samo zubi i oči mog deteta, a svestan svega. Lekari mi kažu: „Devedeset pet procenata kože je spaljeno“. Medicinski sam radnik, znam šta to znači. Ali, pitam, šta je onih pet odsto. Kažu, glava. „Sine, moj sine“, šapućem kraj kreveta, „zašto, zašto tebi?“ Iz mene se podiže vrisak, ja ga vraćam, odavde, iz grla, neću dete da potresam. Da se ugušim, i gotovo. Čujem ga, na kraju snage, kaže mi: „Majko, zašto me ovako zapališe?“

Kada je planuo kiosk, na kome je neko namirivao svoje mračne račune, Marko je, kako je ispričao majci, u deliću sekunde, pokušao da spase jedinu svoju imovinu u tom trenutku: mobilni telefon i udžbenik. I, to ga je koštalo života.

- Marko i njegova sestra Marija, naučeni su da se bore. U svemu su, jedno drugom, bili oslonac i podrška. Ne može se meriti tuga majke, ali Marijina tuga je nemerljiva.

Ponovo sećanje koje će se nesrećnoj ženi vraćati dok je živa.

- Dok se borio, bdele smo uz njega. On traži vodu, ja se nadam - dobro je. Traži da jede... opet nada - možda će se izvući. Javljaju se ljudi, žele da doniraju kožu. A znam: ko da nadomesti sve što u njemu umire. Borba u meni, borba u mom detetu. Borba u ćerki. I njegov otac je stalno tu. Bože, ima li te, sačuvaj nam dete.

Treći dan borbe za život Marka Ristića. Lekari su svesni da je bitka izgubljena. Gordanu i Mariju šalju kući.

- Iako nisam bila u tom trenutku s njim, osetila sam kraj - drhti Gordana. - Prvo sam počela da ostajem bez vazduha. Onda su mi utrnule i neka vatra udarila u ruke. Sva sam se tresla. Kažem ćerki: „Sine, Marka više nema.“ I, stvarno je bio kraj.

Dugo ćutanje. Kada se malo pribrala, Gordana kaže:

- Umirao je u najvećim mukama. A sad neko pokušava da dokaže da je moj Marko, možda, sam zapalio taj prokleti kiosk. A zašto bi? Kakve se sve verzije i nagađanja vrte? Ne želim da sa Markom umre i – istina.