U ERI ”invazije” televizijskih kanala, koji ne vode bitku samo između sebe nego se ”laktaju” i sa svemogućim Internetom, ”TV novosti” imaju povod za mali vremeplov. Kako je, pre tačno 55 godina, pripreman razvoj televizije u našoj zemlji, koja će postati najegzotičniji ”prozor u svet”, saznali smo listajući zapisnik s prve sednice Stručnog saveta za uvođenje televizije u Beogradu. Dokument o ovom zasedanju, održanom 25. januara 1956. godine, pronašli smo u ličnoj biblioteci producenta i istoričara televizije Petra Ivića.

Na mali jubilej velike sednice, koja je bila uvod u ”misiju” Radio Beograda (okončanu 1958, kada je on prerastao u Radio-televiziju Beograd), osvrnuli smo se na osnove na kojima se ona zasnivala.

U zapisniku smo pročitali da je prvi sastanak Stručnog saveta za televiziju otvorio direktor Radio Beograda, Mirko Tepavac, s predlogom da se o postojanju ove komisije ne govori nikome, ”naročito ne kolegama iz tadašnjih dnevnih novina”.

28. U SVETU
U TRENUTKU kada je naša zemlja pokrenula pitanje uvođenja televizije, svoju ”magičnu kutiju” već je imalo 20 zemalja u svetu (Engleska, Sovjetski Savez, Francuska, Amerika, Brazil, Holandija, Danska, Italija, Poljska, Španija, Kanada, Nemačka, Švajcarska, Čehoslavačka, Japan, Belgija, Švedska, Monako, Luksemburg i Austrija). Godine 1958, 2. februara, kada je nastala RTV Beograd, ”na cilj” smo stigli 28.

- To bi nam samo otežalo posao, pa je bolje da komisija radi u tišini. Krenućemo od pretpostavke da je uvođenje televizije sigurno, i da samo treba da razmotrimo tehničku problematiku - otvorio je sednicu Tepavac.

I mada se zaista radilo u tišini, naš prvi televizijski spiker i doajen novinarstva Mića Orlović priznaje da su mnoge informacije već tih dana ”klizile” u javnost.

- O sednicama se ipak šuškalo, i ja sam znao da ću kao mlad, ali već iskusan radijski novinar biti uključen u novu - televizijsku priču. Sam početak je, istina, bio vezan za rukovodeće ličnosti i tehničko osoblje, jer je njihova stručnost bila primarna za pokretanje televizije - otkriva nam Orlović.

Njegovu priču potkrepljuje i podatak iz prvih redova zapisnika, gde je navedeno da je za predsednika komisije izabran Rodoljub Žižić, načelnik Tehničkog sektora Radio Beograda.

Već na početku zasedanja, postavilo se pitanje pokretanja televizije u Zagrebu i Ljubljani, na šta je Tepavac rekao da je normalno da glavni grad Jugoslavije prvi dobije televiziju. Razlozi koje je naveo bili su političke, ekonomske i kulturne prirode.

- Slovenija montira predajnik od 800 volti, Zagreb će uskoro biti povezan za ”Evroviziju”, a mi ne želimo da ostanemo inertni. Kada u budžetu budu bile otvorene stavke za TV, mi ćemo se svim silama boriti za uvođenje jugoslovenskog programa i jedinstvene mreže - naveo je Tepavac.

Petar Ivić kaže da je ovo pitanje razmatrano još 1955, o čemu svedoči i neslužbeni zapisnik sa jednog sastanka, kada je priča o uvođenju televizije označena kao društveni problem. Na njemu su učestvovali stručnjaci iz sva tri grada, jer su i Beograd i Zagreb i Ljubljana već tada bili uveliko u trci ko će pre pokrenuti TV program.

- Kada je formiran zajednički program Jugoslovenske radio-televizije, njega su najpre činile televizije Beograd, Zagreb i Ljubljana, a kasnije im se pridružuju i televizije Sarajevo, Skoplje, Titograd, Novi Sad i Priština - podseća nas Ivić.

Tog januara 1956, članovi komisije složili su se da u ovaj posao naša zemlja ne mora da ulazi sporo i sa toliko opreza kao Amerika, zato što na raspolaganju ima tuđa iskustva. Važno je samo da se usvoje standardi, kako bi se pristupilo konstrukciji prijemnika. I ne treba čekati da domaća industrija bude sposobna da isporučuje TV uređaje i kamere, ”jer bi to dalje usporilo misiju”.

Postignut je dogovor da se organizacija TV službe poveri radio-stanicama, a TV stanica u Beogradu zamišljena je kao jedna od osnovnih buduće mreže, koja kao takva treba da omogući samostalno odvijanje programa, emisija uživo, filmova i prenosa s terena. Pokrenuto je i pitanje kadra i postignut dogovor da se angažuju i stručnjaci izvan Radio Beograda, za koje će biti organizovan kurs - predavanja, obuke, konsultacije...

- Kada je cela priča već bila izvesna, počele su obuke, ali najpre za tehničku ekipu, kojom je rukovodio sjajni Žižić. Sve do 1961, ja sam bio jedini spiker, pa sam imao poseban ”kurs”, i to sa drvenom kamerom na točkiće. U to vreme su ”glavni”, osim Tepavca, bili Vlada Pešić, Vlada Mitrović, Pavle Maletin, Radivoje Lola Đukić... Mnogi od njih su putovali u inostranstvo da vide kako izgleda to čudo od televizije, pa da nam prenesu iskustva. Olivera Živković bila je jedina žena u televiziji sve do 1961. - priseća se Orlović.

Prva sednica Stručnog saveta trajala je skoro tri sata, a završena je jednostranom odlukom saveta ”da se ne treba kompromitovati, nego treba dobro startovati od početka”.

Od tog dana, pa do osnivanja televizije prošlo je dve godine. Tek formirana RTV Beograd, od 23. avgusta do 2. septembra 1958, emitovala je probni program sa svim televizijskim žanrovima. Nakon toga, održana je konferencija na kojoj je zaključeno: ”Bez presedana je činjenica da za jedanaest prvih dana rada, jedna televizija ispuni sve emisije kvalitetnim programom, u trajanju od tri-četiri sata.” Već tri meseca kasnije, 28. novembra, započelo je kontinuirano emitovanje programa. Sve ostalo je istorija.

PRVI DNEVNIK

MIĆA Orlović vodio je prvi TV Dnevnik a da nije ni znao kako tačno izgleda kamera.

- Bio sam klinac, ali klinac sa već bogatim radijskim iskustvom, pa nisam imao tremu. Sam sebi sam objasnio da je kamera stakleni prozor kroz koji ću da gledam, tražeći pogledom moje kamermane. Bio je to dobar potez, jer sam se tako opustio i imao utisak da se zaista obraćam svojim gledaocima. Prenos je završen bez ijedne greške - priseća se Orlović.