OVOG januara, zatrpanog snegom, južnobanatsko mesto Kovačica je slika i prilika nekog od čuvenih pejzaža Zuzane Halupove. Bele ulice načičkane su, pod konac, nanizanim kućama čije fasade se naprosto nadmeću u koloritu. Dominira, ipak, jarka nijansa plave, omiljene boje Slovaka, koji su ovde etnička većina među nešto više od 6.000 žitelja.

Okružena je Kovačica hektarima najplodnije oranice, ali u centru varoši nije zemljoradnička zadruga, već zgrada Galerije naivne umetnosti.

Ovde je više slikara nego ratara još od 1955. godine, kada su ovdašnji naivci pročuli ime ove varoši u svetu. Tada je potomcima niza paorskih generacija sinulo da „ima leba bez motike“.

- Dobro, preteruje se malo kada se misli da je ovde svaka kuća atelje, ali istina je i da je malo kuća u kojima barem jedan član porodice nije slikar - potvrđuje nam Robert Mitevski, načelnik opštinske uprave, i stavlja akcenat na podatak da je ovo jedina opština u kojoj su u ravnopravnoj upotrebi četiri jezika: srpski, slovački, mađarski i rusinski.

Kovačica je mala Vojvodina. U njoj živi 28 nacionalnih zajednica, a jedino ovde nikada nije zabeležen nijedan međunacionalni incident. Slikarsko platno, boje i kistovi imaju neku čudno smirujuće dejstvo.

KAO PREDGRAĐE BEOGRADA U KOVAČICI, koju od Beograda deli svega 50 kilometara, veruju da će za tri godine ova opština postati bezmalo predgrađe srpske prestonice. Do tada će se izgraditi most na Dunavu Zemun - Borča, a na vojvođanskoj strani Dunava uveliko traje jagma za placeve.
- Ove godine gradimo put Debeljača - Opovo koji će se „uliti“ u put Zrenjanin - Beograd, što će nam, zajedno sa novim mostom, skratiti put do Beograda za 20 kilometara - ističe Jan Pap, direktor Turističke organizacije u Kovačici.

- Kad hoćemo da se našalimo, mi kažemo da je umetnost za nas u Kovačici kao bensedin - kaže Jan Pap, direktor ovdašnje Turističke organizacije.

Ali, nije šala da je Kovačica sve privlačnija turistima iz naše zemlje i inostranstva. Ekonomska kriza je nekim čudom mimoišla ovu opštinu, pa je prošle godine zabeleženo 15.000 noćenja. I domaćini i gosti svesni su da je magnet za turiste prvenstveno čuvena slikarska škola.

I, zaista, kako da su baš Slovaci pre 200 godina kada su se naselili u ove krajeve, u svojim genima doneli taj kolektivni umetnički dar?

U Kovačici je trenutno više od 200 slikara. Dar je prvi put „izbio na videlo“ 1939. na slikama Jana Sokola i Martina Paluške. Oni su se sa ostalim meštanima-ratarima, u zimskim večerima, okupljali u domu kulture. Dok su ostali igrali šah ili domine, njih dvojica su preslikavali razglednice.

Svake naredne zime smanjivao se broj igrača šaha i domina, a slikarska družina postajala je sve brojnija. Ali, slikalo se tu samo za svoju dušu. Sve do 1952. godine kada je Kovačica slavila svoj 150. rođendan. Tada su umetnički amaterski radovi sakupljeni u jednu izložbu koju je, igrom slučaja, video akademski slikar Stojan Trumić, iz Pančeva, i predložio meštanima da se manu reprodukcija, već da slikaju svoje pitoreskno selo.

- Ubrzo je eksplodirao taj neverovatni dar iz ljudi. Osnovana je Galerija naivne umetnosti, a šezdesetih godina, kada se kista latila Zuzana Halupova, njene slike su postigle meteorski uspeh, proslavila nas je u svetu - ponosno niže ove detalje Ana Žolnai-Barca, kustos Galerije naivne umetnosti u Kovačici.

Zuzana Halupova (1925-2001) bila je nerotkinja, i upravo čežnja za potomstvom podsticala ju je da mnoštvu likova na svakom svom platnu uvek doda i figuru male devojčice Katke u roza haljinici. Tako je ona zamišljala svoju nerođenu kćerku. Te slike dospele su na razglednice UNICEF.

Još veću slavu dostigao je Martin Jonaš (1924-1996) koji je slikao poljoprivrednike sa ogromnim stopalima i šakama, želeći da naglasi da je rad na njivi zasnovan na fizičkoj snazi.

Današnjoj mnogobrojnoj koloniji slikara u Kovačici, Halupova i Jonaš su veliki uzori. Svi bi oni želeli da postanu članovi Galerije, ali propozicije su vrlo stroge. Svesni su ovde ljudi da bi dobar glas o školi naive u Kovačici upropastili prosečni slikari. U Galeriju dolaze turisti čak iz Japana, Kine i Amerike da bi razgledali postavku i kupili slike čije cene dostižu i 20.000 evra.

- Naši članovi su samo afirmisani umetnici, koji su se već dokazali kod nas i u svetu. Nove primamo jednom u tri godine, a ponekad godinama ne primimo nikog - naglašava kustos Ana Žolnai Barca. - Zato je u Kovačici mnogostruko više slikara nego naših članova.

A da se od slikarstva živi bolje nego od poljoprivrede, potvrđuje nam i Eva Husarikova. Godinama je jedna od najtraženijih savremenih umetnika iz Kovačice. Turistima je zanimljiva jer slika u tradicionalnoj slovačkoj nošnji koja podrazumeva šarenu suknju i tri uštirkane podsuknje, koje se sve zajedno peglaju od pola sata do sat i po. U zavisnosti od veštine domaćice.

Kuća Eve Husarikove je njen atelje. Kraj prozora u dnevnoj sobi, na stalku, tek započeta slika seoske svadbe. Iz kuhinje sa šporeta dopire miris sveže skuvanog ručka. Domaćica slika, ali jednim okom motri na šporet.

Prvo ulje na platnu sa motivima seoskog života Eva je naslikala 1969. godine pošto ju je učiteljica njenog sina Jana opomenula da prestane da „zarađuje“ petice za dete koje i samo ima slikarskog talenta. Ubrzo je postala ime u svetu naivnog slikarstva i van granica Srbije. Živi od svog umeća, mada prima i poljoprivrednu penziju zahvaljujući svom pokojnom mužu.

- Ne bih bila iskrena kada bih kazala da je ratarstvo unosnije od slikanja. Pa, penzija mog pokojnog muža jedva pokrije moje bojice i četkice - iskrena je Eva Husarikova.