U SENCI jednog od dvanaest platana, kojima je svoje imanje svojevremeno omeđio knjaz Miloš Obrenović, i danas se u Topčideru beli prizemna stanična zgradica. Ona krije srce beogradskog železničkog čvora i neke tajne srpske dvorske istorije.

Na mestu gde je, udarcem srebrnim budakom, kralj Milan Obrenović 1888. godine označio početak izgradnje prvog srpskog ”gvozdenog puta” - pruge Beograd - Niš, podignuta je železnička stanica Topčider. Od ove ”nulte tačke” krenule su šine da konačno spoje Zapad sa Istokom. I tada je beogradska štampa najavljivala neke nama poznate pravce. Pisalo se tada ”da će Srbija ovom prugom ući u Evropu”.

ŽELEZNIČARI OKO stanice Topčider je mnogo starih stambeniih zgrada, u kojima su živeli najprobraniji železničari svoga doba.
- Železničari iz Topčidera uvek su smatrani najodgovornijima i tako je ostalo do danas - tvrdi Jovanović. - Naime ovde se još radi kao pre jednog veka. Nije uvedena automatizacija kao u svim ostalim stanicama, a starinskim skretnicama i dalje rukama upravljaju iskusni skretničari.

- Topčider je bio i ostao stanica srpskih i jugoslovenskih vladara - kaže inženjer Slaviša R. Jovanović, šef topčiderske stanice, potomak porodice, koja je dala četiri kolena železničara. - U njenoj čekaonici specijalne vozove čekali su Obrenovići, koje su posle majskog prevrata 1903. zamenili Karađorđevići, a posle Drugog svetskog rata crveni tepih na peronu prostiran je za Josipa Broza. Salon stanice je poslednji put renoviran 1998, kada je državna delegacije trebalo da krene vozom na pregovore u Rambuje, ali se od toga u poslednji čas odustalo.

Da je Topčider riznica sećanja na srpske vladare, podseća i tiho kucanje sata u uglu kancelarije šefa stanice, istog onog koji je Draga Mašin za 27. rođendan poklonila kralju Aleksandru Obrenoviću. Nekim čudom i ovaj časovnik i ”prvi srpski železničarski formacijski sat” (koji radi neprekidno od 1888.) u kancelariji otpravnika, neogrebani su preživeli teška razaranja zgrade u oba svetska rata.

- Sadašnja stanična zgrada nekada je bila samo dvorska čekaonica - kaže Jovanović. - Ostatak je uništen do temelja u ratovima. Ipak, Topčider se uvek podizao iz pepela. On je žilav kao naš ”stanični” knjaz Milošev platan, koga nije uništila nijedna od silnih bombi koje su ovde pale.

Austrougarsko bombardovanje 1914. je već u prvim danima rata razorilo Glavnu železničku stanicu, čiju je ulogu preuzeo Topčider. Odavde su polazili vozovi sa zbegovima civila, ukrštajući se s kompozicijama punim vojnika. Branioci poslednje železničke odstupnice Beograda su 1915. gotovo do zadnjeg izginuli na Banovom brdu i Topčideru, a u znak poštovanja nemački maršal Makenzen im je tu podigao spomenik.

Iz dvorske stanice je specijalnom kompozicijom 1934. na put krenuo kralj Aleksandar Karađorđević. Od Kosovske Mitrovice automobilom se odvezao do luke Zelenike i otplovio u Marselj, gde su ga sačekali atentatori. Telo mrtvog jugoslovenskog kralja vratilo se devet dana kasnije u Topčider, istim specijalnim vozom.

Od salon-vagona kralja Aleksandra, kažu stari železničari, ostao je samo očerupani kostur, za razliku od Plavog voza, koji je postao turistička atrakcija. Kraj matične stanice Titovog voza stoje i tri njegove lokomotive tipa ”fau-300”, poslednji primerci ove vrste u svetu! Na Topčideru je ipak ostao sačuvan jedan kraljevski dvorski salon - vagon, koji je tutnjao i do 140 km na sat, između dva svetska rata.

TITO U BIFEU
JEDNA od najduže čuvanih tajni Titovog dvora bili su njegovi izleti u kafanu železničke stanice Topčider.

- Sedamdestih je nastala prava uzbuna kad je otkriveno da se on negde izgubio - kaže Jovanović. - S druge strane u staničnom bifeu ”Staklenac” došlo je do panike kad je na vrata stupio Broz i zatražio piće. U početku preplašeni, železničari su se otkravili kad je Tito počeo da razgovara o svakodnevnim životnim problemima. Posle nekoliko sati pojavilo se obezebeđenje i okupiralo kafanu, a Tita je to nerviralo i otišao je. Bezebednjaci su zapretili prisutnima da drže jezik za zubima ”jer to što se dogodilo - nije se dogodilo”. Još nekoliko puta Tito je dolazio u stanični bife, ali obezbeđenje je već znalo gde da ga traži, pa nije pravilo veliku uzbunu.