Rak je moguće pobediti

DRAMATURG, profesor na fakultetima dramskih umetnosti u Beogradu, Banjaluci i Novom Sadu, pisac, muzičar, majka troje dece... Do operacije raka grla pevala je argentinski tango, danas peva fado i afričku muziku.

Govori pet jezika, svira dva instrumenta, živela je u Parizu i Sidneju, svirala po restoranima i ulicama, u Švedskoj je dobila stipendiju da proučava Strindberga, u Australiji je bila na korak da snimi australijsko-srpski film...

Od roditelja, pozorišne glumice Mirjane Kodžić i filmskog kritičara Petra Volka, nasledila je ljubav prema umetnosti i upornost. Tako je uspela da nauči najstariju ćerku Teodoru, koja na jednom uhu ima oštećenje 100 odsto, a na drugom 80, da govori dva jezika, peva, svira i štimuje gitaru... Uspela je i da se izbori sa posledicama operacije u kojoj joj je izvađeno sve - od grkljana, do pljuvačnih žlezda. Samo mesec dana posle poslednje hemoterapije pevala je na „Kotor art festivalu“.

Ovo je njena priča.

BES: Da imam rak saznala sam u aprilu 2008. Rekli su - ako se ne operišem ostaje mi mesec dana. U sredu sam saznala da sam bolesna, sledećeg ponedeljka bila sam na operacionom stolu. Kad čovek dobije rak, ne oseća ni sažaljenje, ni strah, nego bes. „Zašto ja!?“ I moja deca su bila ljuta i uplašena. Trebalo je lečiti se od gneva.

OPORAVAK: Posle operacije sam učila da govorim, gutam, pijem. Ali to više nije bio moj grkljan. Pojedem zalogaj i kašljem dva sata. Kosa mi je opala od stresa i naglog gubitka težine. Od radijacije su mi se lomili zubi, od hemoterapije mi je stradala jetra. Ostarila sam 20 godina. Kad sam se probudila iz anestezije, shvatila sam da su mi sve pesme izbrisane iz mozga! Učila sam iz početka.

ŽELJA: Rak je bio u meni tri-četiri godine, a ja sam pevala svakog dana. Srećom da je metastaza izašla na vratu, pa se videlo. Danas znam, bila je to moja podsvesna želja da umrem. Više nisam mogla da se nosim sa životom, bila sam depresivna, umorna i nesrećna. Pomišljala sam: „Da nemam troje dece, skočila bih sa osmog sprata“. Padalo mi je na pamet i: „Majo, sve si prošla u životu, samo još rak nisi imala“. Telo mi je tu želju ispunilo. Naravno, za to što se pojavio baš na grlu zaslužno je pevanje po zadimljenim klubovima. Ali da se nije pojavio tu, pojavio bi se na nekom drugom organu.

SPASENJE: Gruja, čovek koji mi je promenio život, ima 74 godine i poslednji put je imao prehladu 1978. Svakog dana trči po sat vremena. Naučio me je kako da se hranim živom hranom, da jedem samo sirovo voće, povrće, semenke i klice, radio sa mnom psihoterapiju preko posebnog principa disanja. Došla sam do korena svih trauma. Vratile su mi se scene koje sam potisnula i uspela sam da ispoljim emociju koju tada nisam - krik, bol, radost. Tako sam došla i do uzroka raka i oslobodila se „psihičkih otrova“ koji su me nagrizali. Sada sa lakoćom rešavam zadatke i nesporazume sa porodicom.

RODITELJI: Mama mi je pružila neverovatno detinjstvo: svake večeri mi je igrala predstave! Odigra mi celog Hamleta. Recitovala mi je Turgenjeva. U životu je bila samo dva puta u bolnici - kad me je rodila i kad je umrla od posledica moždanog udara. Ona je bila moja publika i umela da kaže posle koncerta: „Mnogo si mi bila lepa.“

Tata mi je kroz detinjstvo bio faktor sigurnosti i prodoran čovek, od koga sam stekla borbenost i upornost. Ako zamislim da pišem o Nadeždi Petrović, on će sutradan doneti knjige koje ne mogu da se iznesu ni iz jedne biblioteke. Mislim da smo jedina porodica u svetu koja je zajedno objavila 80 naslova. Biti ćerka Petra Volka i Mirjane Kodžić nije bilo lako. Za mene je sve bilo 10 puta teže. Puno neprijatelja, zavisti, predrasuda. Ja sam morala da imam doktorat da bih bila asistent, a danas neko postane preko noći vanredan profesor, bez ijednog dana pedagoškog iskustva.

ODRASTANJE: Do pete godine sam imala apsolutnu slobodu, odrastala sam na ulici sa dečacima, na Banjici. Prvi put sam pobegla od kuće sa četiri godine, u obližnju kasarnu, pucala iz mitraljeza, jela pasulj i skupljala čaure. U školi sam imala strahovitu želju za znanjem, preskočila sam jedan razred. Odrasla sam u pozorištu, svirala klasičnu gitaru, klavir, učila jezike. Origami sam naučila sa devet godina, posle dokumentarca o ozračenoj devojčici u Hirošimi, koja je verovala da će preživeti ako napravi 1.000 origami ždralova. Umrla je posle 864, ali je produžila sebi život za dve godine.

DECA: Moja deca me danas svakodnevno zasipaju porukama ljubavi, a pre tri godine smo čupali kose jedno drugom. Suočavanje sa sopstvenim greškama je nešto najveće što sam u životu napravila.

Lekari su mi rekli da Teodora (21) neće progovoriti spontano, već da mora da uči maternji jezik kao strani. Crtala sam joj rečnike, radila danonoćno. Kad se sa njom sve to desilo, shvatila sam zašto znam sve to što znam - da bih je naučila da govori i snalazi se u svetu. Ona je jedino dete oštećenog sluha koje studira film u Srbiji. Za 3.000 evra školarine suočila se sa diskriminacijom i nehumanim fakultetom. No, uz moju pomoć, izborila se za sebe.

Milena (20) je takođe imala problem sa nehumanom srednjom školom, gde su se pojedini nastavnici „iživljavali“. Kada sam je ja spremila fiziku, zahvaljujući kreativnim metodama brzog učenja, nastavnica je oborila jer je „prepisivala“. Odjurila sam u školu i bukvalno ih naterala da je ponovo pitaju. Pitali su je ceo sat, sve je znala, a dali joj dva. Ali ona je bila pobednik i osećale smo se kao da je dobila „Nobela“!

Mihailo (15) je gimnazijalac i plivač. Kad god dođe s takmičenja postavim mu pitanje: „Kako je bilo?“, a on odgovori „popravio sam vreme“. On je uvek pobednik, jer se takmiči sa sobom. Svira električnu gitaru, bluz.

MUZIKA: Nema kafane od granice Italije i Francuske do Kana gde nisam svirala. Svirala sam u pariskom metrou, na ulicama Sidneja, zabavama i proslavama. Svirala sam i na venčanjima, bila sam i poklon konzula Ekvadora na jednoj svadbi Ekvadorijanke i Srbina....

CILJ: Uverena sam da mi je teža polovina života prošla, a da me čeka lepša, lakša i bolja.