USELILE su se naša kultura i varoš na Drini u svaki kutak velikog sveta, pre pola veka, kada je literarni genije Ivo Andrić primio Nobelovu nagradu za književnost. Devet godina ranije, velikan se zauvek iselio iz svoje kuće u Višegradu, 17. novembra 1952. poklonio je lepu građevinu tadašnjem srezu, zavetujući svoje sugrađane da vredan dar pretvore u dom kulture.

Piščeva želja do danas nije ispunjena, a u godini jubileja, slabašna nada da će ova "kriva Drina biti ispravljena", još živi.

Andrić je kuću poklonio u novembru. Samo mesec dana kasnije, gradski oci su lepu građevinu na levoj obali Drine prodali mašinovođi Muhamedu Ploskiću, za tadašnjih 180.000 dinara. Jeftino, solidarno, da se reši socijalni problem petočlane porodice. Tako piše u dokumentima. Danas je kuća vlasništvo Muhamedovih naslednika, ali oni u njoj ne žive, odavno su u pečalbi, daleko od Višegrada. Iza gvozdene crvene kapije, prodati dar - zaključan je i prazan.

JEDINO NASLEDSTVO OD čuvene ćuprije, pored Lotikine, a zatim i Čađave kafane, put zavija levo preko donjeg mosta na ušću Rzava u Drinu. Put vodi dalje, sve do Maluhinog polja i današnje Ulice Ive Andrića 10, tu je kuća velikog pisca. U lepu građevinu, na levoj obali Drine, Ivu Andrića je na rukama donela majka Katarina kada je njen suprug Antun preminuo od tuberkuloze. Katarinina zaova Ana i njen muž Ivan Matkovščik, odgajili su dečaka, a kuća je kasnije postala Andrićevo jedino nasledstvo.

Svi pokušaji opštinara da zadužbinu otkupe, da kuću debelo plate i tako ispune zavet dat piscu, propali su. Ne vrede ni argumenti da je Andrić jedini nobelovac sa balkanske vetrometine, da naširoko i nadaleko drugog nema, i da u kući Ploskići ionako - više ne žive. Od naslednika višegradskog mašinovođe uvek stiže isti odgovor: kuću prodati neće!

Višegrađani nagađaju da se vlasnici cenkaju, drugi tvrde da im je inat preči od novca...

Mi smo spremni da pronađemo novac, da kuću otkupimo, ukoliko bi sadašnji vlasnici želeli da je prodaju - ponovio je, pre nekoliko dana, Anton Kasipović, ministar kulture Republike Srpske.

Godinama unazad isto govori i Tomislav Popović, načelnik opštine Višegrad. Uzalud, sudski overenu želju, ne bilo čiju - Andrićevu, svojeručno ispisanu, nema ko da ispuni.

Kada su svi pokušaji sporazuma propali, postojala je ideja da se izvrši eksproprijacija kuće i imanja, uz pravičnu nadoknadu vlasnicima. Reč je o kulturnom dobru izuzetnog značaja. Međutim, ovu proceduru je prvo osujetila misija OHR u Republici Srpskoj, a danas je to nemoguće učiniti u skladu sa zakonom.

Dok su naslednici Andrićevog poklona još živeli u kući, veliki pisac je dolazio u Višegrad. Tri puta je bio u varoši svog detinjstva. Poslednji put, 18. oktobra 1972. godine izmakao je zvaničnom protokolu na samo nekoliko minuta. Svratio je do svoje kuće, ali unutra nije ulazio, stajao je u dvorištu i ćutke posmatrao ćudljivu Drinu, i na njoj čuvenu ćupriju. Njenu je slavu proneo svetom. Pogled iz dvorišta ka reci danas zaklanjaju jedna nedovršena građevina na placu Ploskića i šupa. Poverio se tada pisac Ljubu Jandriću:

- Znam zašto oni u programu nisu predvideli obilazak moje kuće. Stide se što su je prodali! - rekao je Andrić, pre nego što će poslednji put negde otići, iz svog Višegrada.

Kažu Višegrađani, nekada je ovo dvorište bilo najlepše u varoši. Ana Matkovščik, tetka i pomajka Ive Andrića, volela je cveće, brižljivo je negovala voćnjak i bašte. Često bi iz cvećnjaka devojkama koje su ulicom šetale, poklanjala buket ruža. Ona danas počiva na obližnjem groblju, kao i njen suprug, Andrićev poočim Ivan. Velikan je oboma podigao spomenike, ispod toplog epitafa voljenima potpisao se punim menom Ivan. To je učinio samo još jednom, na koricama prvog izdanja pripovetke "Put Alije Đerzeleza".

Kako tetka i teča nisu imali dece, odlučili su da me posine... Ostavili su mi u nasledstvo kuću u Višegradu, i to je, verujte, jedino dobro koje sam ja od nekoga nasledio u toku svog dugog života - zabeležio je Andrić.

Velikan je svoje jedino nasledstvo poklonio. Njegov su poklon prodali jeftino, da pomognu Muhamedu i njegovoj, tada petočlanoj porodici. Šta će naslednici višegradskog mašinovođe, Džemila, njena sestra Jasna i brat Džemal uraditi, niko ne zna.

- Sve je u rukama Ploskića. Ako žele da prodaju, kupićemo - kaže Popović, načelnik opštine Višegrad.

SVE JE ZAMRLO NA kamenom zidanoj, prizemnoj kući, dok ispred nje još nije bilo šupe, prozori su nekada gledali ka ćupriji. Sada je drugačije, kapci su već godinama spušteni. Niko, osim poštara, koji donosi račune, ovde ne svraća. Komšije kažu da spolja kuća nije značajnije menjana. Unutra su menjani podovi i vrata, a nema jedino drvenog doksata koji je dugo odolevao vremenu.

PODSEĆANJE
- 1. APRIL 1926. godine: Kotarskom sudu u Višegradu Ivo Andrić predaje svojeručno pisanu molbu kojom traži da se kuća sa imanjem, sa njegove tetke i pomajke Ane Andrić-Matkovščik, prevede na njega.

- 17. novembar 1952. godine: Andrić potpisuje punomoćje Ramizu Tvrtkoviću, da izvrši prenos vlasništva nad kućom i parcelom od 964 kvadratna metra, na Odbor za izgradnju doma kulture. Andrić u ovom dokumentu jasno izražava svoju volju i piše da je "kuću darovao radi izgradnje doma kulture".

- 18. decembar 1952. godine: Srez prodaje imanje i kuću Ploskiću za 180.000 dinara. Muhamed u svojoj molbi navodi da mu je kuća potrebna za smeštaj petočlane porodice.

- 10. decembar 1961. godine: Ivo Andrić u Stokholmu prima Nobelovu nagradu za književnost. Usledili su mnogobrojni pokušaji, neuspešni, da se ispuni Andrićeva volja.

- 1992. godine: Opština je tokom rata kuću zaštitila od propadanja i pretvorila je u "Spomen-kuću Ive Andrića". Organizuju se mnogobrojne književne večeri i promocije, izložbe slika...

- 2002. godine: Opština vraća ključeve kuće naslednicima Muhameda Ploskića. Od tada u njoj niko ne stanuje, objekat je zaključan, a suprotno željama građana sve kulturne manifestacije prestaju.

- 2011. godine: Književni svet slavi veliki jubilej, 50. godišnjicu od dodele Nobelove nagrade Andriću. Na ponudu opštine koja želi da kupi kuću i tako ispuni volju velikog pisca, Ploskići ne odgovaraju.