I Novosađani obnavljaju Hilandar

ZVONA manastirskog sabornog hrama pozivaju na jutrenje. Tri sata je posle ponoći, zora će. Slikar-konzervator Siniša Zeković i njegove kolege iz vojvođanskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture, tiho se pridružuju monasima na molitvi. U narednim satima, uz treperenje sveća, i jednoglasno pojanje, misli će im ploviti od Atosa do Novog Sada. I natrag.

Već šestu godinu, novosadske arhitekte, duboresci, vajari, slikari i pozlatari restauriraju blago Hilandara koje je veliki požar 2004. godine oštetio ili gotovo uništio. Nemilosrdni plamen spržio je polovinu manastirskog kompleksa. Brojni stručnjaci i majstori svih zanata, iz čitave Srbije, uspeli su posle mukotrpnog rada da obnove četvrtinu zadatog za obnovu.

Za restauraciju ikonostasa i drvorezbarije, zaduženi su novosadski zaštitari. Na glasu su kao najbolji u Srbiji i zato im je poverena ova zahtevna i dugoročna misija.

- Danas stavljamo pozlatu, pa spajamo deo ikonostasa - po završetku molitve, na putu do radionice, veli Zeković svojim kolegama.

Uz direktora Zavoda Zorana Vapu i Zekovića, koordinatora radova, tim eksperata čine i slikar-konzervator Miroslav Nonin, vajar-konzervator Miloš Vujaklija, duborezac Dušan Zelić, tehničari za obradu drveta Miloš, Dejan i Goran Radaković i diplomirani inženjer arhitekture Sava Stražmešterov.

Šesta je godina kako po šest meseci provode na Atosu.Otpočinju radove u aprilu, po okončanju vaskršnjeg, a završavaju u novembru, uoči božićnjeg posta. Pred njima je barem još deset godina ozbiljnog rada na obnovi dela velike srpske svetinje.

- Radili smo ranije na zaštiti pravoslavnih crkava u Srbiji, Mađarskoj, Rumuniji i Hrvatskoj, ali ovo je najveći i najzahtevniji posao koji je poveren Pokrajinskom zavodu u njegovoj 69 godina dugoj istoriji - s ponosom ističe direktor Vapa.

Konzervirali su do sada hilandarski konak, ikonostas i čuvenu ikonu Mlekopitateljnicu u Posnici Svetog Save Srpskog u Kareji, svetogorskoj prestonici, ruski ikonostas iz 1900. godine... Zaštitili i oživeli mnogobrojne relikvije, ikone...

Prošle godine započeli su najzahtevniji posao - rekonstrukciju ikonostasa mitropolita Simeona iz 1635. godine. Posle 236 godina, ikonostas će ponovo biti u jednom komadu.

- Demontiran je 1774. prilikom postavljanja novog ikonostasa - veli arhitekta Stražmešterov. - Mnogi delovi su izgubljeni kroz vekove, a sada se nama ukazala prilika da, prema ideji manastirskog bratstva, načinimo rekompoziciju ovog drvorezbarskog remek dela. Kada ga prevučemo pozlatom, biće izložen u sinodiku na drugom spratu, iznad prodavnice.

Svi restauratorski radovi, izuzev crteža i planova, obavljaju se na Svetoj Gori, u radionici. Nju je tim eksperata Pokrajinskog zavoda napravio na 500 metara od manastirskog kompleksa, pored puta koji vodi ka manastirskim vinogradima i pirgu Hrusija na moru.

Uski vodenični hodnik adaptiran je u čajnu kuhinju i dnevni boravak a tri prostorije u spavaonice, priča naš sagovornik. U nižoj etaži, delimično ukopanoj, mikroklimatski uslovi su idealni za deponovanje relikvija i ikona u raznim fazama restauracije.

Kada su prvi put kročili svojim poslom na najsvetiju od svih pravoslavnih gora, restauratori iz Novog Sada, priznaju, bili su opijeni saznanjem da hode stopama Svetog Save i cara Dušana, i hiljadama pravoslavnih hodočasnika koji su iz daljine dolazili da se napoje spokoja.

NajteŽe je bilo navići se na tišinu. Prekida je samo poj ptica. To je u početku delovalo tako nestvarno njima, pridošlicama iz nervoznog gradskog života.

- Navikli smo se brzo i podredili tamošnjem načinu života - kažu novosadski stručnjaci. - Obedujemo sa monasima, prema njihovom ustaljenom obredu. Ručak je ujutru u osam, posle jutarnje liturgije, večera u 17 časova. Osim na velike crkvene praznike, dobili smo blagoslov da drugim danima ne prisustvujemo liturgijama, kako ne bismo zapostavili posao.

Po završetku radnog dana, sledi opuštanje i dugi, prosvetljujući razgovori s monasima. Ko je u timu restauratora ranije i bio ateista, više nije ili je, barem, pokoleban.

Manastirski kompleks se snabdeva električnom energijom iz nekoliko agregata različite snage koji se povremeno koriste, za potrebe kompjutera, stolarskih i veš-mašina. Nema signala za mobilnu telefoniju, pa novosadska ekipa za retke kontakte sa porodicama, ponekad uspe da "uhvati" signal dva-tri kilometra dalje, ka morskoj obali i ostrvu Tasos.

Kako nema ni tv signala, ni štampe, do restauratora ipak stižu glasovi iz Srbije. Svejedno, vele da ih je boravak u Hilandaru oplemenio, produhovio i trajno uputio na drugačiji način poimanja života. Neki od njih, na Svetoj Gori će zaokružiti radni vek. Imaće privilegiju da pričaju unucima kako su u penziju otišli pravo iz - Hilandara.