Ostalo srce u reketu

SVE je počelo na šljaci. Između dva koša na otvorenom terenu, kraj tadašnje osnovne škole u Aleksandrovcu, a sada modernog sportskog centra “Nenad Baštinac”. Od nekoliko kilograma šljake do jedne od najsavremenijih dvorana na Balkanu u Laktašima, od “tamića” sa drvenim stolicama za gostovanja do savremenih autobusa, od dečačke ljubavi prema basketu do vrhunskih profesionalaca, od opštinske do regionalne NLB lige...

Priča o Igokei, odnosno KK Potkozarju, počinje 1973. godine.

Dečaci iz Osnovne škole “Kozarskih brigada” posle časova okupljali su se na skromnom terenu i igrali basket. Aleksandrovac, mestašce kraj Banjaluke sa ne više od 3.000 stanovnika, deci je, kao razonodu, moglo da ponudi samo ta dva koša. Zato su svi i bili upućeni na basket. I srećni. Deca su bežala od kuće i dolazila na košarkaški teren.

Ta deca su bili: novi predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, ministar unutrašnjih poslova Stanislav Čađo, ministar zdravlja Ranko Škrbić, Goran Dodik, Predrag Vranješ, Rade Grgić, Ljubiša Varda, Boris Spasojević... I mnogi drugi.

Grupa entuzijasta 23. avgusta 1973. godine, pri Osnovnoj školi “Kozarske brigade”, osniva košarkaški klub sa Nikolom Jankovićem na čelu, tadašnjim direktorom zemljoradničke zadruge “Potkozarje” i omladinskim funkcionerom Nenadom Baštincem. Prvi trener bio je Živko Malkić, nastavnik fizičkog vaspitanja u pomenutoj osnovnoj školi.

- Bila su to zdrava vremena. Košarka se igrala iz ljubavi. I bila nam je sve. Kad se samo setim sa koliko nestrpljenja smo čekali svaku utakmicu. Prvi predsednik kluba Nenad Baštinac radio je tada u laktaškom “Čajevcu”. Spremali smo se na put u Zadar, na prijateljsku utakmicu sa istoimenom ekipom, koja je tada bila prvak Jugoslavije. Nismo imali novca za put, ali se Baštinac dosetio da farbamo ogradu “Čajevca” kako bismo zaradili. Mesec dana smo farbali i skuckali za putovanje - seća se Boris Spasojević, jedan od prvih košarkaša KK Potkozarja.

Priseća se i starog “tamića” za gostovanja:

- Imao je drvene klupe, i kao vojnici sedeli smo kilometrima, ali nam ništa nije falilo. Odigrali bismo utakmicu kao da smo tek ustali iz kreveta. Ekipa je imala dušu, bili smo najbolji prijatelji i van terena. To je ostalo do danas. I dalje smo verni klubu.

Goran Dodik, brat Milorada Dodika, sadašnji predsednik Igokee, priča:

- Svi u porodici bili smo talentovani za košarku. I moj brat Mile, i ja, i naša sestra, ali otac nam je branio da idemo na treninge, jer tada je bilo sramota ostaviti kućne poslove. Imao je poljoprivredno imanje, na kojem je uvek imalo šta da se radi. A naša strast prema košarci bila je, kao u inat, još veća. Porodično imanje je u Mrčevcima, tamo smo živeli. Znao bi da kaže - ako kod kuće uradite na imanju sve što treba, možete na trening. Mi se potrudimo, uradimo sve, a kada dođemo i kažemo da bismo išli, on izmisli novi posao samo da ne odemo. Onda smo i noću znali da bežimo na teren. Peške smo išli od Mrčevaca do Aleksandrovca. Brat je kasnije upisao političke nauke u Beogradu, ali mu nije bilo teško da preko vikenda dođe, odigra utakmicu i vrati se...

Goran priznaje da su se na tom terenu rodile i mnoge ljubavi.

- I Milorad je upoznao svoju ženu na tom terenu. Ona je takođe bila košarkašica Potkozarja. A i ja sam tu upoznao svoju suprugu Veru. I naša deca danas treniraju košarku. Otac, koji je meni branio da igram košarku, sada na svaki trening dovozi i odvozi unuka.

Put od seoskog do evropskog kluba utaban je sredinom i krajem devedesetih godina.

- Tada smo imali fabriku nameštaja u Laktašima, licenciranu od švedske “Ikee”, i hteli smo da joj smislimo ime. Brat je došao na ideju da je nazove po svom sinu Igoru, pa je prvi deo njegovog imena spojio sa delom naziva švedske firme i tako je nastao novi naziv i fabrike i kluba - seća se Goran Dodik.

Potkozarje je opštinsku ligu igralo do rata, tokom kojeg Igokea počinje da igra u Prvoj ligi Republike Srpske. Godine 1998. formirana je zajednička liga BiH.

Momenat kada se došlo na ideju da centar košarke Republike Srpske bude u Aleksandrovcu a ne u nekom od većih gradova desio se upravo 1998. godine.

- Banjalučki Borac, koji je do tada držao primat u regiji, tokom rata takmičio se u Srbiji. Kada je moj brat prvi put postao premijer Republike Srpske, 1998. godine, postao je i član UO Borac Nektara, i imao je želju da od njega napravi evropski klub. Međutim, nije naišao na istomišljenike u rukovodstvu kluba, i odlučio je da se povuče i stvori klub sa istim ambicijama. Tako je nastala evropska Igokea, koja je u sezoni 1999/2000. osvojila prvi Kup Republike Srpske, izborila učešće na međunarodnoj sceni, u Kupu Radivoja Koraća, a 2000/2001. osvojila i prvu titulu BiH i učešće u Kupu Rajmonda Saporte. U sezoni 2002/2003. stigli smo do samog finala Juročelendž kupa Južne konferencije - priča Dodik.

Dodik otkriva “Novostima” i formulu uspeha košarkaškog fenomena u Aleksandrovcu:

- Dok drugi žive od klubova, mi živimo za klub! Tu praksu, nažalost, malo ko danas primenjuje, svi žele iz svega samo individualnu korist da izvuku. Mi, deca Potkozarja, ostali smo bezuslovno vezani za klub, ostali smo u srcu dečaci koji vole košarku. I dok živimo, a nadam se i posle nas, živeće i Igokea.