Pa, gde su ljudi!

Jaša Tomić, u Banatu. Tamiš je, u proleće 2005. godine, jade napravio. Deo varoši Jaše zove se Busenje, tu nam Andraš Hercelj priča:

- Da nije bilo Miše, e, šta bi od nas bilo? On bio ugovorac u vojsci, umeo da čita karte, a naučio i brzo da reaguje, i komanduje. Banuo on, tako, i kaže nam: „Ljudi ovde će voda da provali, iseljavajte se, izvlačite i spasavajte šta možete...“ Tako nas je spasao.

Okrećemo prema konaku Župske crkve u centru Jaše, gde uzleću barske ptice, pa kruže, jate se i odlaze za svojim južnim utočištem.

- Mi smo ovde uvek, nemamo kud i kada bismo želeli - dočekuje nas Monika, lepa Mišina žena, terajući guske da ne ometaju razgovor.

- Miša je otišao da vidi stiže li štogod od obećanog. Svaki dan odlazi do naše obećane kuće. I, vraća se...

Eto i dece iz škole. Igor i Maja, osnovci, zbijaju se uz majku. Stežu joj ruke, jedno s jedne, drugo s druge strane. Očigledno je da su potpuno u priči o izneverenoj nadi - da će im se posrećiti krov nad glavom, koji je njihov tata zaslužio.

U mesnoj zajednici Jaša Tomić, u opštini Sečanj, ispričali su nam:

- Miša Berenji je jedan od junaka poplava od pre pet i po godina. Vojska, u kojoj je gotovo dve decenija bio vojnik po ugovoru, a i nadležni republički ministri, zadivljeni njegovim podvigom spasavanja Busenja i danonoćnog bdenja u poplavljenom Jaši - obećali su mu kuću. Počela je gradnja kada je počelo da se gradi i za ostale, poplavom postradale ljude. Ali, sve je stalo. Firme koja je udarila temelj, nigde nema. I niko joj živi ne može ući u trag. Zvala se „Gradnja DB“. Porodica Berenji čuva svu dokumentaciju. Šta vredi, kad nema - firme. Nema ni majstora, ni savesti.

- Miša je s majkom odrastao u ovom crkvenom konaku - priča nam Monika. - Nikada nije imao svoju kuću, bio je siromašan, ali vredan momak. Sam se školovao, sam posao našao, a moj brat mu je, tamo u Teslinoj, kupio plac. Nisam ga pitala kako je ovde, u ovaj crkveni konak, dospeo. A, znam da od 1982. godine ovde žive on i njegova majka Saveta.

Miša je početkom devedesetih primljen u Vojsku po ugovoru. I bio joj privržen i predan, kaže Monika, kao da je čitav život s njom srastao.

- Toliko je voleo vojsku, i svi smo je mi voleli - ubacuje se u priču Igor. - Mama bi svakog jutra poranila da mu skuva kafu, a prethodne noći ostajala dugo da mu ispegla uniformu, da ode uredan na dežurstvo.

Priča prestaje, deca samo što nisu zaplakala, pogledu uprti u masivnu kapiju župske crkve. Eto Miše...

- Ma, bio sam ... ne znam gde sam bio - govori, kao u bunilu. - Kod kuće? Ne mogu da kažem da sam kod kuće bio. Nadao sam se, a više se ne nadam. Niko ništa da javi: snalazi se sam, kako znaš.

Drhti čovek, guta suzu, deca ga gledaju, žena ga gleda. Onda se zagrliše svi. I svi se tresu.

Najteže mi je, teže i od toga što su me prevarili da će me skućiti, što su mi otkazali ugovor u Vojsci. Toliko sam ja voleo tu našu vojsku. Toliko sam je voleo... A, nije važno gde sam sve bio, na kojoj sve karauli i koje sve obuke nisam završio. Stizale su pohvale, priznanja. A sad, nigde nikog. Gde su ti ljudi, čoveče, koji su znali koliko sam našoj vojsci bio privržen?

Zaposlio se, posle Miša, u ovdašnjoj livnici. Njegove kolege govore da je častan i vredan čovek i da je veliki greh da takav, sa porodicom koja je za primer svima, i dalje živi sudbinu nesreće. „Da njegova deca u kolektivnom smeštaju crkvenog konaka nemaju detinjstvo za koje je njihov otac bio spreman i život da založi u poplavama 2005. godine.“

- Komšije i prijatelji mi govore: Mišo, narod vidi sve i pozlaćuje - kaže junak Berenji. - Odgovaram im: Hvala vam što me zaboravljate, a onda odem da se sam isplačem. Teže mi je što mi vojska ugovor nije produžila nego što mi kuća nije završena...

Zbijaju se ponovo, uz njega njegova deca i supruga. Šest ga ruku grli. Njemu je tako, teret zaborava i nezahvalnosti lakši.