Ne da selu da umire!

Uz čašu domaće medovine i vodu sa izvora, domaćin Boban Pećinar dočekuje putnika-namernika i uz reči dobrodošlice otvara vrata svog doma u selu Ljubiš, na jugoistočnoj strani zlatiborske visoravni. Naslonjeno na brda Čigotu, Murtenicu i Borkovac, selo se, okruženo šumom četinara, uzdiže na 840 metara nadmorske visine. Osim šeste generacije Pećinara, koja je ostala na selu, jedva da se u još nekoj ljubiškoj kući dimi dimnjak.

- Duša zaboli kad padne noć, a u kućama mrak, nigde lampe i glasa - kaže Boban (53), inženjer, pokazujući na trinaest nekadašnjih domaćinstva Stankovića, u brdu, koja godinama zvrje prazna. - Da samo neko hoće da dođe i otvori vrata. Od 550 preostalih meštana većina su stariji od 65 godina. Osmogodišnja škola pripojena je Sirogojnu. Selo nam odumire.

Po završetku fakulteta, Boban se vratio u Ljubiš, u porodičnu kuću, uveren da je život na selu pravi izbor za njega i porodicu koju je osnivao. Sa suprugom Marijom, medicinskom sestrom, koja je, kaže, i babica i veterinar, skućio je dom u kojem danas raste još četvoro najmlađih Pećinara - sinovi Mile (22) i Strahinja (13) i ćerke Anica (15) i Marina (8).

- Ako, poput nas, i požele da ostanu na selu, podstičemo ih da završe fakultete - kažu roditelji.

Najstariji Mile odličan je student četvrte godine Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu. Skoro svaki vikend provodi u Ljubišu. Kao i Anica, koja završava užičku Gimnaziju.

- Samo što se raspakuju prihvataju se posla u kafani i, dok rade, prepričavaju nam zgode iz protekle nedelje - hvali ih Marija, rukama belim od brašna kojim „natire“ pogaču.

Osim mirnijeg i jeftinijeg života nego u gradu, Pećinare je na selu zadržala i porodična kafana, osnovana davne 1924. godine. Kao naprednom poljoprivredniku, Bobanovom dedi Mijajlu lično je Petar Drugi Karađorđević odobrio otvaranje kafane. Ovaj dokument danas krasi zid etnokuće u koji, po odmor i zalogaj, dolaze gosti, sve češće i iz sveta. Enterijer je kao s početka veka, s naćvama kraj peći, šarenicama i ćilimima.

- Uz kafanu je nekad prolazio glavni put od Užica prema Sjenici, pa su ovde svraćale mnoge vojske - kaže Boban. - I dedu i oca politike nisu zanimale, njihovo je bilo da sačekaju i ugoste gosta. Tako je i danas.

Vruća proja, pogača od brašna s vodenice potočare, zlatiborski sir i kajmak, domaći ajvar, teletina i krompir ispod sača, a specijalitet koji krasi trpezu je pastrmka koja se vadi iz ribnjaka tek kad je gost naruči. Marija je glavna kuvarica, a deca, kad nisu u školi, peru sudove, ljušte krompir, seju brašno.

- Rano jutrom, pre škole, i ja sam pomagao ocu u štali i u kafani - kaže Boban. - Tako i našu decu učimo da radom i dobrim ocenama poštuju hleb i dom, a kad odrastu budu oslonac jedni drugima, kao što smo nas trojica braće. Posle fakulteta jedan se zaposlio u Užicu, drugi u Čačku, ali uslov koji sam im, kao najmlađi, postavio jeste da svaki vikend naše porodice provode zajedno, u Ljubišu.

Veliko etnodomaćinstvo krase zidovi puni muškatli, a uz stari mlin raritet je baba Bojanin krov na vajatu, koji je početkom 19. veka donet kao miraz, na samarima, iz mesta Maće. Pećinari uskoro otvaraju i spomen-dom u znak sećanja na pretke.