KAKO živimo? Kao karaule, eto, tako živimo! I, odolevamo - kaže starina Zejnel Pretpaljaj.


Obrisao je naočare, dobro zagledao u beogradske tablice našeg vozila i udario štapom o zemlju.


- Ne znaš odakle i kako ko može da udari. Tako večito. Mnogo toga pamtim, a ovu poslednju deceniju... voleo bih da zaboravim. Lakše bih umro!


Dragaš u Gori, sam jug Kosova. Na gotovo 500. kilometru od Beograda stajemo pred osnovnom školom. Goranci je još zovu, kako se nekad zvala, po Nebojši Jerkoviću. Prosvetne vlasti iz Prištine dale joj novo ime - po nekom Nezmiju Beratiju.


Ko je Nezmi i zašta je zaslužan da mu ime nosi škola usred Gore? Goranci ne znaju odgovor. Ali, njihova deca više ne mogu u ovu školu. Odlučili su da, sve ove godine, pa i danas, u "nezavisnom Kosovu", uče po nastavnom programu Republike Srbije. Ispisali su decu i premestili ih u seoska odeljenja: u Vranište, Ljubovište, Hukuljane i još tri goranska sela, u kojima osam stotina đaka ima udžbenike koje štampa Beograd. Uprkos upozorenjima da je "krajnje vreme" da se odreknu pisma i jezika predaka.

ČUVARI TRADICIJE GORANCI su jedini pripadnici islamske veroispovesti na Kosovu i Metohiji koji su do danas održali autohtoni srpski jezik, kulturu, tradiciju, srpske običaje. U vreme Kraljevine Jugoslavije zbog položaja i važnosti, kralj Aleksandar ih je oslobodio plaćanja poreza. Posle Drugog svetskog rata Albanci su pokušali da izvrše nasilnu asimilaciju Goranaca. I uspeli su da pod pretnjama i pritiscima, albanizuju samo goranska prezimena.


- Pritisnuti smo sa svih strana - kaže predsednik goranske opštine Alija Abdi. - Otud vatra, odud vatra. Stotinu vatri. Ali, naša deca se kale i pamte.


Vranište. Vreme velikog odmora. Graja u dvorištu. Škola se zove "25. maj", ime joj je ćirilicom ispisano, kao i poruka koju su dečaci i devojčice ostavili na zidu škole: "Teško onom ko ne ume da oprosti".


Goranci nam ovde pričaju da su ekstremni Albanci, u leto 1999. godine, naplatili u krvi za neka prošla vremena. Upisane su dve žrtve, ceh za privrženost Srbiji. Neke goranske porodice su tada napustile Goru. Većina je ostala.


- Mi smo se, vazda, kao loza oko stabla, savijali oko Beograda - kažu nam u školi. - Pa i sad, kada su putevi nesigurni, Beograd nas nije zaboravio. Stižu knjige, pomoć. U novim okolnostima, to je sve teže. Opet, snalazimo se.


Najavljeni parlamentarni izbori Gorancima okrenutim Srbiji, kao što je to bilo uvek u slična nevremena, nameću dodatnu strepnju. Ponovo su pod pritiscima da odgovore na poziv albanskih vlasti i izađu na izbore. Da se tako opredele - za Prištinu.


- To ljudi neće - kaže Alija Abdi. - Ako ne verujete meni, pitajte ih. Da je lako.nije, posebno našoj deci. Ali ne kukamo. Radimo da nam bude bolje.


Žurimo u Mlike. Ovde iz udžbenika, koje je štampao Beograd, uči oko 150 srednjoškolaca. Gimnazijalci, budući tehničari, trgovci - svi pod jednim krovom prepravljene, stare osnovne škole.


Škola zbijena u sokak, između kuća. Učionice skučene. U jednoj - šest klupa. Na tabli ćirilica.


- A kako bi se ovde drugačije pisalo, kada se škola zove "Vuk Stefanović Karadžić" - kažu nam đaci.


Kraj je petog časa. Na prvi utisak, kao u svakoj drugoj školi u Srbiji. Direktor škole Nedžmedin Destani, ipak priznaje da su "sva ova deca pravi podvižnici":


- Svesni su da bi im, negde drugde, bili lepši detinjstvo i mladost. Imali bi gde da odu, kao generacije ovdašnjih pečalbara. Ali ostaju ovde, jer znaju ko su i kome pripadaju. Kad kažem: pripadaju, mislim na Srbiju. Zato i uče po programu Srbije.