Rođen da se bori

VUČJE - Još u majčinom stomaku sudbina je namenila Jovanu Stankoviću, najmlađem stanovniku na obronicima planine Kopiljak, da se bori za svaki dašak vazduha i gram težine. Majka Violeta rodila ga je u 29. nedelji trudnoće carskim rezom i težio je samo 600 grama. „Palčić“ je pet meseci proveo po inkubatorima ali je napredovao u zdravu devetomesečnu bebu od 6,5 kilograma. Jovan sa majkom i bakom Desankom (67) živi u čatmari sa 14.000 dinara penzije.

- Jovan raste od mnogo ljubavi i malo kravljeg mleka. Ničeg drugog nema u kući za zemljanim podom i prastarim ognjištem koje tvdoglavo čuva život u Melovu, planinskom selu nekoliko kilometara od granice sa Kosovom i Metohijom.

Jovanov život je čudo. Njegova majka nema objašnjenja kako je sa 600 grama uspeo da na beogradskom Institutu za neonatologiju preživi i postane nasmejani, lepi dečak.

- Zdrav je i čvrst kao pravi gorštak - priča Violeta, kojoj osmeh ne silazi sa lica, iako je preživela pakao.

U četvrtom mesecu trudnoće bila je meta pijanog svekra koji je nju i svog sina, a njenog nevečanog supruga Slavišu, pokušao da ubije hicima iz lovačke puške. Od tada za nju nije bilo života u toj kući, a Jovanov otac, njen suprug, nije hteo da napusti roditeljski dom!

- Nisam ja od kamena ali moram da živim zbog Jovana. Klonem li jednom, nema mi povratka. Verujte, Jovan mi je vratio svu sreću koja mi je otimana od detinjstva. Pokojni otac voleo je da popije i sve što uz to ide. U prvom braku nisam mogla da imam dece, pošla sam sa Slavišom tešeći se da ću barem brinuti o njegovo dvoje dece.

Ništa što je planirala nije joj se ostvarilo u životu. Rešila je da mora da prekine tu sudbinu, makar i po cenu svog života. Potpisala se 20. januara ove godine lekarima da prvo spasavaju život deteta, a tek onda njen.

„Dobila si sina“, mislila je da sanja kada su je te reči probudile iz anestezije:

- Znala sam da će živeti, jer ne bi bilo fer da ostanem bez sina. Koliko sam patila što nisam mogla da budem pored njega dok je bio na Institutu. Lekari iz Vučja nisu mi dali uput uz obrazloženje da ne dojim. Koga da dojim, ljuspicu koja jedva i diše. Prvu put sam plakala 14. maja kada su mi ga predali da ga nosim kući. Sama, sa bebom od dva kilograma i 900 grama pravo na autobus za Leskovac, a onda još 36 kilometara makadamom do Melova. Kažu nam da nemamo prava da nas preveze sanitet. I dan-danas za svaku kontrolu plaćam dve hiljade dinara samo da nas dovezu do Vučja, a onda opet autobus.

Violeta ništa ne traži. Kada ima Jovana, ima sve što joj treba u životu. Ali, priznaje da joj je teško. Nema na koga da se osloni. Još nije ostvarila pravo na dečiji dodatak, niti je primila ijedan dinar prinadležnosti koji joj sleduju. Suze joj krenu jedino kada se pomene koliko su je svi izneverili i napustili.

I Jovanov otac je isti. Kupio mu je jedanput pakovanje keksa, i to je sve. Dođe da ga vidi, ne branim mu, a nemam snage da sa njim isterujem pitanje izdržavanja. Osmeh mog „palčića“, a uskoro i prvi koraci, ne mogu da se plate.