Golgota bez odštete

NA današnji dan Nemačka će otplatiti poslednju tranšu ratne odštete od 70 miliona evra (60 miliona funti) za posledice razaranja tokom Prvog svetskog rata, koji je odneo skoro 10 miliona ljudskih života.

Srbija, uprkos tome što su ratne štete bile strašne (da se i ne pominje gubitak 23 odsto stanovništva), od odštete ne samo da sada neće dobiti ništa, već je vrlo malo dobila i u prošlosti. Razlog za to, između ostalog, treba tražiti u činjenici da su u novostvorenoj Kraljevini SHS bili i delovi Austrougarske monarhije, što je politički i pravno otežavalo adresiranje odštetnog zahteva - potvrđuje Aleksandar Glavnik, profesor istorije u beogradskoj Matematičkoj gimnaziji, koji je magistrirao na ratnim reparacijama.

Odmah posle vojne pobede, Srbija je uspela od Mađara i Bugara da preuzme dosta stoke i nešto železničkih vagona na ime “armistisa” (vojne samopomoći), ali je ubrzo počelo otezanje pregovora o naknadi celokupne ratne odštete. Predstavnik Kraljevine u Versajskoj potkomisiji Kosta Stojanović je verovao da se “armistisom” može brzo uzeti oko četiri milijarde franaka, a ostalih 10 milijardi bi stizalo u godišnjim anuitetima. Međutim, ispostavilo se da nema uredne dokumentacije kojom se šteta može dokazati.

U međuvremenu se zaoštrilo i pitanje da li i Slovenija i Hrvatska treba da učestvuju u plaćanju reparacije. Premijer Kraljevine SHS Stojan Protić bio je za unakrsno prebijanje ratnih obaveza, ali da pozitivan saldo bude četiri-pet milijardi franaka. Zbog besparice, zahtev je smanjen na dve milijarde franaka avansa od onoga što bi pripalo Srbiji, a to je 10 odsto onoga što se daje Francuskoj.

U Versajskoj komisiji se, ipak, krenulo drugim putem, pa je za Srbiju predviđeno 7,5 odsto ukupne reparacije, a potom se počelo govoriti o pet odsto. Na kraju je dogovoreno da Kraljevina SHS, počevši od 1929. pa u narednih 59 godina, treba od Nemačke da primi ukupno 3,6 milijardi rajhsmaraka.

Do 1924. na ime reparacija primljeno je oko 250 miliona zlatnih nemačkih maraka, ali tek trećina u novcu, a veći deo u hrani i saobraćajnoj opremi. Pristigao novac korišćen je za privrednu obnovu i pokrivanje spoljnog platnog deficita.

Srbija je obnavljana i nekom vrstom unutrašnjih kvazireparacija, preko ratnog poreza na području Vojvodine, Hrvatske i Slovenije. Ali, plaćanje reparacija je generalno stornirano 1932, posle Lozanske konferencije i Huverovog trogodišnjeg moratorijuma odobrenog Nemačkoj.

Prema tvrdnjama Aleksandra Glavnika, Srbija, u stvari, ništa praktično nije dobila posle 1929:

- Na stalno smanjivanje reparacione mase uticala je Amerika, jer su njihove firme imale interese u Nemačkoj i nije im odgovaralo da nemačka ekonomija slabi. Osim toga, ni SAD ni Britanija nisu želele jaku Francusku, u koju je trebalo da se slije najviše odštete.

Tek posle Drugog svetskog rata Zapadna Nemačka se u Londonu obavezala da će nastaviti sa plaćanjem, odnosno da će isplatiti kamate na obveznice Vajmarske Republike. Ali to je uslovljeno ujedinjenjem dve Nemačke. Pošto je do ujedinjenja došlo tek sa padom Berlinskog zida, 1990. godine, isplata je nastavljena, ali novca za Srbiju opet nije bilo.

- Dogovor je bio da se namire veliki. Osim toga, devedesetih su nam uvedene sankcije i teško se moglo očekivati da Beograd dobije bilo kakav novac - zaključuje Glavnik.

I tako do danas niko ne zna koliko je Srbija ukupno dobila para na ime ratne odštete posle Prvog svetskog rata.