Tanasković: Muftija hoće emirat

Koga su guje ujedale, i guštera se boji. A gušter to zna i zloupotrebljava. Iako sam ubeđen da protivrečnosti u Sandžaku ne mogu izazvati sukobe uporedive s onima iz devedestih godina, jer za to, jednostavno, nema ni unutrašnjih ni spoljnih uslova, oprez nije naodmet - uveren je, u razgovoru za „Novosti“, dr Darko Tanasković, naš vodeći orijentalista, bivši ambasador u Turskoj, Azerbejdžanu i Vatikanu.

Smatra da je nužno „odlučno, konkretno delovanje države i svih odgovornih društvenih činilaca kako bi se građanima Sandžaka vratio spokoj i stvorile pretpostavke za postepeno rešavanje teškoća, kojih svakako ima, u institucijama sistema, demokratski i u skladu sa zakonom“, ali kaže:

- Nikome se ne sme dozvoliti da bude iznad zakona i Ustava, sve tvrdeći da je diskriminisan.

* Za samo nekoliko dana pitanje veroučitelja i vlasništva nad zemljištem pretvoreno je u Novom Pazaru u zahteve za strane posmatrače i autonomiju cele oblasti...

- Odavno je jasno da delatnost sandžačkog muftije Muamera Zukorlića izlazi iz okvira misije verskog poglavara, čak i ako se uzme u obzir načelna neodvojivost duhovnog i svetovnog u islamu. Sem Irana, koji je islamska republika, i još poneke muslimanske zemlje, ni u islamskom svetu nema primera organizovane države u kojoj se verski poglavari upuštaju u politiku onako kako to čine Zukorlić i sarajevski reis-ul-ulema Mustafa Cerić.

* Čemu teži Zukorlić?

- Zahtevima da mu se prizna status jedinog legitimnog predstavnika svih muslimana - Bošnjaka u Srbiji, Zukorlić bi da postane svojevrsni „emir od Sandžaka“, s punom kontrolom nad svim sferama života, od obrazovanja, preko politike, do tokova robe, novca i usluga. U političkom smislu, on nastoji da primeni model odnosa prema „vlastima u Beogradu“ i prema međunarodnoj zajednici kakav su devedesetih godina prošlog veka uspešno primenili Albanci na KiM. To može izazvati razne neprilike, ali ne može uroditi plodovima koji su pali Albancima u krilo. Nema danas nekoga ko bi za Zukorlića dovoljno snažno tresao drvo.

* Da li je reč o verskom, političkom ili ličnom sukobu? Nazirete li u svemu konce sa strane?

- Ako mislite na sukob između dveju islamskih zajednica, onda se može reći da u njemu ima ponajmanje verskih, a ponajviše političkih, interesnih i ličnih pobuda, prvenstveno sa Zukorlićeve strane. U žestokim napadima na „režim u Beogradu“ nadobudni muftija je motivisan željom da se nametne kao jedini muslimanski-bošnjački partner vlasti, da je ucenjuje i da s njom trguje do krajnje granice obostrane izdržljivosti. Udeo stranog faktora u sandžačkim zbivanjima je nesumnjiv, ali je ključni činilac sam Zukorlić i „specifičan sklop njegove ličnosti“, kako je to ovih dana pisalo u nekim novinama.

* Koliki je uticaj Islamske zajednice u Bosni na dešavanja u Pazaru? Koja zemlja ima najveći uticaj na Islamsku zajednicu Bosne, a posredno i na dešavanja u Sandžaku?

- Delovanje IZ Bosne i Hercegovine, kojoj Mešihat u Sandžaku organizaciono pripada, oličeno je danas u političkim istupima reisa Mustafe Cerića, što ni kod mnogih muslimana u BiH ne izaziva baš preterano oduševljenje. Cerić i Zukorlić se uzajamno podržavaju i svakako koordiniraju aktivnosti. Oni dele odanost istom političkom projektu koji predstavljaju kao verski lideri, a spajaju ih i neumerene lične ambicije.

* A kako ocenjujete političke reakcije iz Beograda na sandžačka događanja?

- Najveći problem nije neprihvatljivo ponašanje Zukorlića i njegovih sledbenika, već neshvatljivo stanje duha u delu naše političke javnosti. Tako se, recimo, moglo čuti da muftija ima puno pravo na zapaljive izjave, a da su oni koji osuđuju njegovo agresivno bavljenje politikom umesto verom „politički analfabeti“. Takav neodgovorni „politički daltonizam“ je opasniji od Zukorlićeve proračunate, rekao bih, i preračunate agresivnosti.

* Velike sile sa Zapada se, kako jednom rekoste, „potkusuruju“ s islamom na Balkanu. Da li je i Raška oblast deo te priče?

- U opštem smislu jeste, s tim što je danas konjunktura nešto drugačija, pa je i podrška Zukorlićevom radikalizmu uzdržanija, sve do javnog distanciranja, kakvo se moglo zapaziti u vezi s njegovim zahtevom za upućivanje stranih posmatrača u Sandžak. Na delu su, u ovoj fazi, metodi suptilniji od Vokerovih i Klarkovih.

* Jesu li granice na Balkanu, bar u doglednoj budućnosti, definitivno iscrtane? Nemački ministar spoljnih poslova nas je obavestio da je sa prekrajanjem državnih međa gotovo. Treba li ovakva informacija da nas raduje ili zabrine?

- Uz mučninu usled osvedočenja da granice na Balkanu, po ko zna koji put, iscrtavaju moćni stranci, rekao bih da je nemački ministar suštinski u pravu. Bar u pogledu „dogledne budućnosti“. S obzirom na sve okolnosti, mislim da je to za Srbiju i za Srbe u ovom trenutku povoljna okolnost, iako načinom na koji su neke granične linije povučene nikako ne možemo biti zadovoljni. One se, međutim, mogu relativizovati promišljenim, sistematskim i upornim mirnodopskim delovanjem različitim putevima i sredstvima, sve do momenta kad će, možda, nastupiti nove međunarodne konstelacije s izmenjenom geopolitičkom logikom. Jer, istoriji nema kraja...

* Turska se sve snažnije politički angažuje na Balkanu. U Srbiji se sa izvesnim podozrenjem gleda na to. S pravom ili ne? Može li Turska biti neutralna, objektivna, u ulozi neke vrste posrednika?

- Podozrenje Srba prema namerama Turske na Balkanu je logično i višestruko opravdano. Ono proizlazi iz istorijskog iskustva i kolektivnog sećanja, ali i iz držanja Turske tokom jugoslovenske krize i ratova tokom devedesetih godina, kao i odlučnog proalbanskog stava u vezi s problemom KiM. Odbojnost pojačava i neskrivena neoosmanistička retorika turskih zvaničnika. Ako bi se oslobodila pristrasnosti u korist balkanskih muslimana, Turska bi mogla biti značajan faktor političke i privredne stabilizacije čitavog regiona. Zasad nagoveštaja takvog obrta nema, bez obzira na deklarativno isticanje ravnopravnog uvažavanja svih balkanskih država i naroda, kao i pragmatično motivisane spremnosti da se saradnja razvija i sa Srbijom. Tom pragmatizmu turske zastave u Novom Pazaru ne idu naruku, ali gode neoosmanističkim sentimentima koji su u Turskoj veoma snažni.

* Koliko su u pravu oni koji smatraju da iza Turske stoji Amerika, sa željom da Ankara, umesto Teherana, preuzme vodeći uticaj na islamske vernike u ovom delu sveta?

- Između američkog i turskog postavljanja prema Balkanu postoji puna komplementarnost. Turska nije poslušnik SAD, kako se može čuti, već država kojoj je Balkan jedan od spoljnopolitičkih prioriteta, s tim što se njeni interesi podudaraju s američkim. Turskoj to svakako olakšava ostvarivanje ciljeva kojima teži, a Americi omogućava da joj na Balkanu dozirano prepusti deo poslova. Ne Bliskom istoku, međutim, usled turskog približavanja muslimanskim državama, pre svih Siriji i Iranu, kao i konfrontacije s Izraelom, SAD počinju da iskazuju sve veću zabrinutost ponašanjem i namerama svog glavnog bliskoistočnog poverenika s drugom armijom po brojnosti u NATO savezu. Odnosi između SAD i Turske sve su samo ne jednostavni i biće još složeniji.

* Države stvorene na ruševinama SFRJ uglavnom su, etnički i verski, homogene. Da li je to i bio cilj ili je samo uzgredna posledica pokretanja balkanskih domina?

- Pre svega, sem Slovenije i, zahvaljujući etničkom čišćenju Srba, Hrvatske, države stvorene na ruševinama Jugoslavije nisu etnički i verski homogene. To u punoj meri važi i za Srbiju, a često se gubi iz vida. U periodu pucanja i razbijanja federacije, praćenih oružanim sukobima i unutrašnjim migracijama, došlo je do stvaranja etno-konfesionalno kompaktnih oblasti unutar pojedinih državnih celina, što je svakako veliki izazov i pretnja njihovoj stabilnosti, pa i održivosti. Ovakva konfiguracija nije bila izričiti cilj spoljnog faktora u „pokretanju balkanskih domina“. Međutim, građanski rat, vođen, kako je u intervjuu vašem listu konstatovao akademik Milorad Ekmečić, „u okviru američkog, dodao bih - i britanskog, aksioma da srpski narod ne može obnoviti državu koju je stvarao dva poslednja veka i da politički mora ostati u isfragmentiranom stanju, bez višeg stepena jedinstva“, neminovno je doveo do sadašnjih etno-konfesionalnih polarizovanja i homogenizovanja.