Streljali Dražu, pa dokazivali krivicu

SUĐENjE Dragoljubu - Draži Mihailoviću pre 60 godina bilo je najveći proces koji je Evropa ikada videla. Drama iz sudnice direktno se prenosila preko radija, a objavljene su i dve knjige sa stenogramima sa suđenja. Uprkos tome, originalni sudski predmet, čini se, već šest decenija deli sudbinu svog glavnog optuženog: nema ni traga ni glasa o tome kako je i gde nestao.

CD sa spisima koji je Vojni arhiv dostavio Višem sudu u Beogradu nosi oznaku "strogo poverljivo", pa je njegova sadržina poznata samo malom broju ljudi. Međutim, nedostaci uočeni već na prvi pogled poslužili su punomoćniku Vojislava Mihailovića, advokatu Zoranu Živanoviću, da zatraži da se zatečeni spisi ne prihvate kao dokaz zbog sumnje da nisu autentični.

Originalnost spisa, naime, dovedena je u pitanje dva puta. Prvi put još 1984. godine, kada je predmet, posle 22 godine "lutanja", vraćen Vojnom sudu u Sarajevu. Naime, predsednik Vrhovnog vojnog suda general-major Marko Kalođera tražio je da sud u Sarajevu podnese izveštaj o stanju u predmetu "Dragoljub Mihailović i dr."

Zabeleženo je da, u odnosu na raniji popis spisa, nedostaju dokazi protiv saoptuženih generala Mihailovića - Slobodana Jovanovića, Božidara Purića, Momčila Ninčića, Petra Živkovića, Radoja Kneževića, Živana Kneževića, Milana Gavrilovića, Konstantina Fotića, Dragomira Jovanovića, Velibora Jonića i Đure Dokića.

- Zanimljivo je da je pun naziv dokaza koji nedostaju sačinjen tek posle glavnog pretresa, a ne pre ili u toku njega - otkriva "Novostima" advokat Živanović.

- Konstatovano je i da je zapisnik o glavnom pretresu rađen putem stenograma i da nije kompletan. Nedostaje, naime, deo koji se odnosi na otvaranje glavnog pretresa, na završnu reč đenerala Mihailovića, odluku suda o krivici i izrečenim kaznama.

U spisima nije bilo ni originalnog zapisnika, već samo njegove kopije, a konstatovano je i da su gotovo svi ostali spisi u kopijama ili fotokopijama dosta slabog kvaliteta i očuvanosti. Zabeleženo je da je čak nedostajala i optužnica, da postoji samo jedna presuda, i to do obrazloženja, kao i da nedostaje deo o izvršenju kazni. Pored svega, nije bilo ni žalbi, pa ni odluka o njima.

Iz izveštaja Vojnog suda u Sarajevu još se može saznati i da je prepise najčešće overavao kapetan Miloš Jovanović.

Mesec dana kasnije, posle sređivanja spisa i predaje Centralnom arhivu, utvrđeno je i da nedostaje još 11 dokaza.

Međutim, kada su posle više od dve decenije spisi dostavljeni Okružnom sudu u Beogradu, utvrđeno je da se bitno razlikuju od onih koji su popisani u Sarajevu. Tako je veliki broj dokaza imao samo okrugli pečat Vojnog tužilaštva sa tekstom "Ministarstvo narodne odbrane, Jugoslovenska armija, Vojno tužilaštvo", ali ne i overu Miloša Jovanovića. Štaviše, skoro nijedan dokaz koji se odnosi na Dragoljuba Mihailovića nije overio Jovanović, a ni na jednom od prepisa se uopšte ni ne tvrdi da su verni originalima.

U spisima koji su dostavljeni bivšem Okružnom sudu našao se i dokument koji je overio izvesni M. Simić, sekretar javnog tužioca Srbije po njegovom ovlašćenju, a koji uopšte nije postojao 1984. godine.

- Dokazi u nekim dokumentacionim jedinicama pisani su na upadljivo različitim papirima, što se vidi kada se uporede boje stranica - kaže advokat Živanović. - To ukazuje na to i da starost ovih prepisa nije ista, tj. da su neki od njih sačinjavani pošto je sudski proces protiv generala Mihailovića već okončan.

U spisima se mogu naći istovremeno neovereni prepisi i njihove neoverene fotokopije. Nepostojanje tehnike fotokopiranja u vreme suđenja generalu Mihailoviću i manipulacija spisima ovog predmeta jasno ukazuju na to da je navodna fotokopija originala umetnuta u spis znatno posle završenog suđenja, smatra advokat Živanović.

Jedini originalni dokumenti su predlozi i spiskovi boraca Jugoslovenske vojske u otadžbini za odlikovanja koje je sačinio komandant Gorske garde Nikola Kalabić.

Ali, za razliku od popisa dokumenata Vojnog suda u Sarajevu, u kome je zapisano da nema optužnice prema kojoj se sudilo Mihailoviću i ostalima, ovde ona - postoji. Jasno se vidi, međutim, da je ona kopirana iz neke knjige pisane ćirilicom na čijim stranama se nalazi pečat Arhiva Vojno-istorijskog instituta. Pečata vojnog suda ili tužilaštva koji su vodili postupak - nema! Uz to, preko jednog dela "optužnice" zalepljeno je parče papira na kome je pisaćom mašinom otkucano da se pretres prekida u 13.30 i da se nastavlja čitanjem obrazloženja optužnice.

Čak ni spisak dokaznih predmeta koji su izvedeni na suđenju Mihailoviću 1946. godine ne datira iz vremena ovog procesa. Tako, pod rednim brojem 341 piše: "Ovlašćenje od 29. januara 1945. godine, izdato od komandanta srbijanskih trupa kapetanu Dobrivoju Bogdanoviću (fotokopija)".

- U vreme suđenja generalu Mihailoviću niti je postojalo fotokopiranje kao tehnološki proces niti je u srpskom jeziku postojao taj izraz... - primećuje advokat Živanović. - Spisi predmeta sadrže dokaze koji su isključivo u fotokopiji i koji su izgleda navodni prepisi originala. Na to ukazuje beleška na dnu jednog dokumenta gde je uz tekst kucan mašinom "Za arhivu", rukom, crvenom olovkom, dopisano "ispisano rukom DM".

Falsifikatori Dražinog predmeta imali su, kako se vidi iz dokumentacije, decenije na raspolaganju da obave svoj posao. Iz dostupnih spisa se, naime, vidi da je predmet čuvan u Prvostepenom vojnom sudu u Sarajevu do 11. marta 1961. godine. Tada je poslat Vrhovnom vojnom sudu (VVS).

Spis se sastojao iz šest omota, od kojih su tri do tada navodno neotvarana, a tri otvarana radi izuzimanja "traženih podataka" po naređenju predsednika VVS. Nema dokaza, međutim, da je ovaj materijal ikada stigao u VVS, ali ima dokaza da ga je primio tadašnji vojni službenik šeste klase Miloš Kaluša, sekretar načelnika Uprave bezbednosti SSNO, generala Jefte Šašića, 13. marta 1961. godine.

Gde se nalazio predmet "Mihailović" sledećih 14 godina - pisanog traga nema. Tajnu nije uspeo da razreši ni ondašnji predsednik VVS general-major Marko Kalođera, koji je počeo da ga traži 15. aprila 1975. godine. Iz službenih beležaka koje je vodio, vidi se da su političari i pripadnici savezne i republičke policije prebacivali odgovornost jedni na druge.

Prvi sa kojim je Kalođera razgovarao o Dražinom dosijeu bio je Jefta Šašić, koji je tvrdio da sudski predmet nikada nije ni bio u njegovim rukama, već "da ih je tražio neko iz tadašnjeg srpskog rukovodstva". Predložio je Kalođeri da razgovara sa njegovim sekretarom Kalušom i potpukovnikom Antem Ivanovićem, koji bi mogli da imaju više informacija o predmetu.

- Već sutradan, 16. aprila, predsednik VVS razgovarao je sa Milošem Kalušom, koji se jedino setio da su iz Sarajeva stigli neki paketi koje je neotvorene predao Saveznom SUP - kaže naš sagovornik. - I on je smatrao da bi potpukovnik Ivanović mogao da pruži više informacija. Ivanović je potvrdio da je kao stenograf, po dikatatu generala Šašića, sačinio zahtev za pribavljanje spisa, i da su neraspakovani paketi iz Sarajeva odmah ustupljeni Ćeći Stefanoviću, koji je u ono vreme bio visoki funkcioner MUP, ali više nije bio živ.

Potraga za predmetom "Draža Mihailović" stigla je i do Saveznog SUP i republičkih organa unutrašnjih poslova. I tamo je, međutim, naišla na slepu ulicu.

Ukratko, svaka vrata na koja je pokucao general Kalođera tražeći četničkog komandanta, ostala su zatvorena.

Tek sedam godina kasnije, dok je razgovarao sa ondašnjim članom Predsedništva SR Srbije Slavkom Zečevićem, Kalođera je saznao da se predmet nalazi u posebnom ormanu u kabinetu sekretara za unutrašnje poslove. To, navodno, nije bilo poznato Viobranu Stanojeviću, koji je tada bio republički sekretar za unutrašnje poslove.

- On je rekao da mu nije poznato da su ti spisi u njegovom kabinetu i da će pozvati šefa kabineta koji je u penziji i da će posle toga izvestiti generala Kalođeru šta je saznao - kaže advokat Živanović. - Stanojević se, međutim, nije javljao dva meseca, a, prema oceni predsednika Kalođere, izbegavao je kontakte kada bi ga ovaj tražio. Zato je on o svemu tome referisao generalu armije Nikoli Ljubičiću, koji je odmah zatražio od Stanojevića da se spisi predmeta generala Mihailovića i drugih odmah vrate Vrhovnom vojnom sudu.

Potraga predsednika Kalođere završila se tek posle sedam godina, 21. jula 1982. godine, kada je predmet dostavljen VVS. Razloga za slavlje, međutim, nije bilo. Na kraju službene beleške napisao je kakvo je stanje zatekao: "Spisi su nekompletni, nema većeg broja originala, a umesto njih su prepisi ili ih uopšte nema".