Goran ruši granice

GORAN Todorović, rodom iz Leskovca, padobranac 63. padobranske brigade iz Niša, koji je u 32. godini postao paraplegičar pošto je čudom preživeo pad sa 1.200 metara, ostvario je ovih dana u Sloveniji i Hrvatskoj svoj san. Skočio je iz balona sa visine od tri kilometra, a posle toga i ronio - u moru.

Goran nikada neće zaboraviti kobni 18. decembar 2003. godine, dan koji ga je prikovao za invalidska kolica.

- Došao sam na posao, odradio jutranju smotru i sve što sleduje u vojsci, javio se komandiru, zadužio padobran, otišao na start, skočio četiri skoka koji su bili O.K., ali mi se prilikom petog nije otvorio padobran. Ali, to ne znači da se treba plašiti skakanja padobranom, naprotiv. To je tako dobro, da se ne može porediti ni sa čim. Divno je hodati po oblacima, zato svima savetujem da probaju sve što im život nudi - savetuje Goran čitaocima „Novosti“.

Imao je sreću da su pripadnici „bratstva 63. padobranske iz Niša“ ostali povezani i solidarni uprkos raspadu nekadašnje zajedničke države u kojoj su služili u istoj brigadi. Tako je za Goranov usud saznao Slavko Perbil iz Maribora.

Ponosno ističe da je i sam „služio 1980. godine u 63. niškoj u SPDG“ (specijalnoj padobranskoj diverzantskoj grupi). Odlučio je da pomogne Goranu. Slavkovom upornošću i veštom medijskom kampanjom Gorana je upoznala i zavolela Slovenija, pa je na ovdašnjim internet-portalima stekao oduševljene poštovaoce. Todorovićeve podvige najavljuje i redovno u udarnom terminu prati državna TV Slovenija, uz sve druge domaće komercijalne televizije.

Goranu su novostečeni prijatelji u Sloveniji pomogli da brzo napreduje, da ponovo okusi strast padobranstva, ali i ronjenja. Oduševljen je i prvim skokom iz balona:

- Poleteli smo u devet ujutro iz okoline Ljubljane, let je trajao 45 minuta. Skočili smo iznad Bledskog jezera, sa visine 3200 metara. Bio sam u tandemu sa Romanom Pogačarom, a Gregor Turnšek je pilotirao balon. Prizemljili smo se u Bohinjskoj Beloj. Bilo je predivno!

Goran, kome su prijatelji u Srbiji, Sloveniji i šire, zbog njegove srčanosti nadenuli nadimak Faca, oprobao se i u bazenu pod budnim okom lekara ponovo i u ronjenju. Instruktor Branko Ravnak, predsednik „IAHD Adriatic“ (International Association Handicapped Divers - Međunarodna asocijacija hendikepiranih ronilaca) ocenio je da je Goran spreman da roni i u otvorenom moru u Hrvatskoj. Goran tvrdi da ništa od toga nije „ekstreman“ sport za invalida:

- Kada sam prvi put pogledao CD mog instruktora, nisam mogao da verujem šta sve mogu da rade invalidi. Ne samo paraplegičari, nego i ljudi koji ne osećaju ni gornje ekstremitete, kvadroplegičari. Kada sam video da i oni sjajno rone, onda sam sebi rekao ‘ništa me na svetu neće zaustaviti da učinim ni mnogo veće i teže stvari.

Nesreća je učinila da je Goranu i sluh oštećen 90 odsto, stoga su mu lekari uvek savetovali da se drži podalje od vode jer ronjenje podrazumeva visok pritisak u ušima. Ali, on sa dubinama uopšte nema problema, voda mu pomaže, a siguran je da u nekim trenucima pod vodom bolje i čuje. Pošto mu je ronjenje bilo hobi i pre nesreće, za Gorana mnogo znači svaki put kada se otisne od kopna.

- Ne postoji nijedan lek, ni adrenalinska injekcija, ni strujni udar, ništa što bi moglo čoveka da povrati u život tako kao trenutak kada radi ono što voli. Priznajem, teško mi je, imam probleme sa crevima, sa sluhom, ali borim se, prevalim 500 kilometara da dođem u Sloveniju, a kada zaronim - posle tih nekoliko minuta niko više ne može da mi skine osmeh sa lica. Nije li to najvažnije - pita Goran.