Ljubiša Georgijevski: Ima šanse za Balkance

POSLE više od dve decenije predstava Ljubiše Georgievskog naći će se u sredu na sceni Narodnog pozorišta - davne 1989. godine na istom mestu režirao je „Braću Karamazove“. Ovog puta reč je o gostovanju skopskog Dramskog teatra i „Aleksandra“, po tekstu i režiji gosta iz Makedonije. A gost zapravo i nije gost: ne samo što više od godinu dana tu živi „u mandatu“ ambasadora, već je kao beogradski student ovde stekao i prva pozorišna znanja, mladalačka prijateljstva, kasnije i dragocena porodična sećanja...

Dug je spisak znanja i zvanja našeg sagovornika: pozorišni i filmski reditelj, dramski pisac i esejista, teoretičar pozorišta i profesor režije. Kao i: predsednički kandidat VMRO DPMNE 1994. godine, predsednik makedonske skupštine, ambasador u Bugarskoj, umetnički direktor Makedonskog narodnog teatra...

Gostovanjem „Aleksandra“ obeležiće se i 8. septembar, Dan nezavisnosti Republike Makedonije.

- Hteo sam da razbijem šablon uobičajenih proslava. U teatru će biti organizovan i prijem posle predstave, što mi je drago. Planiramo i razmenu gostovanja Narodnog pozorišta i Dramskog teatra, tako da ćemo u Skoplju uskoro videti „Derviš i smrt“, i to u nekoliko izvođenja.

* Pominjete se kao reditelj koji je potpisao najviše praizvedbi u staroj Jugoslaviji?

- To je za mene veliki profesionalni izazov i najveća avantura u pozorištu. Posebno značajna jer se bavite domaćim tekstom. I „Aleksandar“ je praizvođenje: ima još romana i filmova, ali ne postoji komad o Aleksandru Makedonskom. Radio sam tako Krležinu „Hrvatsku rapsodiju“, a „Plej Šekspir“ je neka vrsta mog pačvorka. Prvi put sam postavio na scenu dela Kapora, Velje Stojanovića, Lasla Vegela, Ljube Jandrića, pa i „Jamu“ Ivana Gorana Kovačića, „Ravi“ Siniše Kovačevića, Kišovu „Grobnicu za Borisa Davidoviča“.

* Kažete da u novom komadu nema nikavih provokacija na temu čiji je Aleksandar. Veliki vojskovođa poslužio je kao metafora za širu priču i poruku. Kakva je bila vaša namera?

- Nije to namera nego prinuda! Neka vas pitanja toliko muče da morate napisati komad ili uraditi film da biste samom sebi dali odgovore. Verujem da su svi nesporazumi na Balkanu, u stvari, kulturni. „Aleksandar“ je komad o šizofreniji čoveka koji je vaspitan u okviru dve civilizacije - azijatske i evropske - dva sistema u sukobu. Iz toga je proizašla i njegova ogromna, kosmička energija. Aleksandar je prvi globalizator. Hoće da bude bog, da vidi sunce izbliza, da ujedini svet. Ali, završi tragično u 33. godini, otrovan tkivom čoveka koji je umro od kuge. On, koji je sanjao da pogine na bojnom polju, umro je u krevetu. Naopako je završio, ne svojom krivicom: od majke Olimpije nasledio je azijatsko, a od učitelja Aristotela evropsko vaspitanje. Mene je zanimalo to pitanje, pitanje traume svih balkanskih ljudi. Dve kovine. A drvo i metal se ne mogu spojiti. U tom smislu Aleksandar je za mene veliki Balkanac, sposoban da izvede čudo, ali i glupost sa velikim „G“.

* Iza samrtničke rečenice naslućuje se pouka?

- Poslednje reči mog junaka su: „Pao sam na dno samog sebe i tamo nisam našao ništa...“ Potrošio se u svojim pobedama. Veliko je pitanje zašto ljudi u hrišćanstvu slave samo pobede, a ne poraze. Isus nas je učio nešto drugo.

* Verujete li da će balkanski narodi ikada pronaći svoj interes u ujedinjavanju?

- Potrebno nam je ujedinjenje na principu totalne ravnopravnosti, dogovora. To je politički moguće samo u okviru Evrope. Jer, EU, ispravno shvaćena, to je prava šansa za balkanske narode. Članstvo u EU samo je sredstvo, a cilj je naše demokratsko ujedinjenje. Ali ne u stilu jedna ruka sa šipkom u džepu, a druga pružena za rukovanje - kao što smo mi to u Jugoslaviji nekada obilato radili.

* U jednom novinskom razgovoru, 1994. godine, izjavili ste da Albanci hoće da imaju tri države i da, ako to budu hteli silom, treba im silom odgovoriti. Ipak, Makedonija je priznala Kosovo...

- Bilo kom narodu na Balkanu tri države bi bile previše, iako svaka balkanska zemlja - osim Makedonije - ima nekakav mogući, potencijalni ili realni „privezak“. U savremenom svetu niko ne može sam. Državnici najvećih zemalja upućeni su jedni na druge. Radi se o mreži uticaja sila, kultura, religija. Zemlje koje imaju vešta rukovodstva dobro su se „umrežile“, što ponekad zahteva i političku hrabrost. U Makedoniji smo to shvatili, možda ja među prvima. Pominjete intervju iz 1994. godine. Da, tako sam tada mislio, ali je od tada mnogo vode proteklo Vardarom.

* Kako se osećate u dvostrukoj ulozi umetnika i političara, odnosno reditelja i ambasadora?

- Nikad u životu nisam radio samo jedan posao, nego najmanje dva. Pitanje podeljene pažnje (u psihološkom smislu) jeste jedno od najvažnijih pitanja glumačke veštine. Glumac mora imati maksimalnu i usijanu koncentraciju dok paralelno radi više stvari.

TITOVO MESTO

* VEROVALI ste da je u staroj Jugoslaviji bilo stotinak intelektualaca, politički mislećih ljudi, koji su težili humanijem socijalizmu...

- Još 1989. godine nama je Evropa nudila pet milijardi dolara i članstvo u EU! Ali, poriv nekoliko ljudi da zauzmu Titovo mesto bio je, nažalost, jači.

VEZE SA BEOGRADOM

* ŠTA Beograd znači na vašoj emotivnoj mapi?

- Ovde sam došao 1957. godine na studije. Etiku mi je predavao Miloš Đurić, a estetiku Dušan Matić. Ovde sam se oženio, rodila mi se kći na Slaviji. Živeo sam ovde sve do 1969. godine. Moji roditelji su došli sa mnom. Otac je 1990. umro u Beogradu, majka se tek u svojoj 84. vratila u Skoplje. Ćerka mi je krštena u Beogradu, u Vaznesenjskoj crkvi. Pa sad vi vidite kako se osećam...

NEURALGIČNE TAČKE

* DA li je sukob između SPC i od nje nepriznate MPC i dalje jedna od neuralgičnih tačaka odnosa dveju zemalja?

- Kao države trudimo se da ohrabrimo proces pomirenja, koji nije intenzivan ali postoji. Lično, kao vernik i ambasador, ulažem dosta truda pazeći da sačuvam laički karakter države koju predstavljam, kao i da ne imputiram bilo šta što bi narušilo laički karakter države domaćina.