Zver daleko od tajni (3)

OD trenutka kad je Sretko Kalinić primljen u zagrebačku bolnicu „Sestre milosrdnice“ i kad je posle kraćeg oporavka dao iskaz, bilo je jasno da „zemunac“ može da pomogne oko rasvetljavanja pozadine ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića, ali i da pomogne u rasvetljavanju likvidacija koje su usledile posle atentata. Za neke od njih pokrenuta je istraga u Specijalnom sudu, sa osnovanom sumnjom da je on lično u njima učestvovao.

Koliko je Kalinić spreman da sarađuje sa predstavnicima srpskog pravosuđa i da li će, kao što je naveliko pisano, tražiti neke beneficije u razotkrivanju pojedinih zločina ostaje da se vidi. Za sada, pojedinci smatraju da je malo verovatno da se o atentatu od njega može saznati nešto novo, ali bi svakako mogao da ispriča šta se posle njega dešavalo.

Kalinić je, prema tvrdnjama pojedinih svedoka-saradnika, retko boravio u Beogradu, i, kao i ostali članovi klana, nije učestvovao u odlukama koje je donosio Dušan Spasojević. On je, kako se iz toga može zaključiti, bio nezainteresovan za sve osim za ono što mu je bio zadatak da uradi i za šta je bio plaćen.

Tako je 16. februara 2003. godine, kad je pokušan atentat na premijera, naoružan automatskim oružjem, trebalo da pruži vatrenu podršku u slučaju da Đinđićevo obezbeđenje reaguje. Isti zadatak imao je i na dan atentata, 12. marta - bio je u vozilu parkiranom kod zgrade u Ulici admirala Geprata, odakle je Zvezdan Jovanović pucao na premijera. Odatle se sa Jovanovićem i Lukovićem obreo u „štek“: stan u Ulici Vojvode Stepe broj 259. Gde je zatim otišao i šta se dalje dešavalo, javnosti je za sada nepoznato.

Za Kalinića se zna da je bio nepogrešiv u izvršenju likvidacija, zbog kojih je specijalno dolazio u Beograd. Većinu njih obavio je iz kola u pokretu, iz „audija A8“. Pucajući iz „kalašnjikova“ ubio je braću Sredoja i Zorana Šljukića, 27. septembra 2002. godine u Bulevaru Arsenija Čarnojevića, Zorana Uskokovića Skoleta i Miloša Stevanovića, 27. aprila 2000. godine, u beogradskom naselju Cerak, posle višeminutne potere.

Na meti njegovog nišana bili su i Jovan Guzijan i Rade Cvetić, 5. oktobra 2002. godine na novosadskom putu. Iz kalašnjikova, ali ne iz vozila u pokretu, pucao je i na Ljubišu Buhu Čumeta, 3. avgusta 2002. godine, ali je tada nastradao Buhin pratilac Ivica Nikolić.

PIŠTOLJ

JEDINI put pištolj je upotrebio kada je pucao na Todora Gardaševića, kuma Andrije Draškovića. U njega je ispalio osam metaka, 5. jula 2002. godine na šetalištu kod hotela „Jugoslavija“.